„У тексту ултиматума Србија се оптужује да је допустила да се на њеној територији организује атентат, да је активност у Србији уперена нарушавању угледа Аустро-Угарске. Од Србије се тражило да распусти удружења, избаци из јавне употребе све што угрожава интересе царевине, да се из школских уџбеника избаци све што третира Босну и Херцеговину као српски национални интерес и оно најважније, што је било садржано у 5. тачки:
ДА СРПСКА ВЛАДА ОТВОРИ ИСТРАГУ О АТЕНТАТУ У КРАЉЕВИНИ, ПРИ ЧЕМУ БИ И ОРГАНИ ЦАРЕВИНЕ УЧЕСТВОВАЛИ У ЊОЈ.“
Убиство у Сарајеву дочекано је у Бечу као најбољи могући повод и изговор за уобичајeну дипломатску активност којом би се светско јавно мњење припремило за рат. За атентат су окривљени Срби и великосрпска идеја.
На заједничкој седници владе и генералштаба Аустро-Угарске 7. јула 1914. године расправа се више није водила о могућем конфликту већ о томе шта да се ради са српском државом после успешног рата. Већина је сматрала да се Србија треба потпуно уништити, пре свега због руског утицаја, а председник владе је чак предлагао да се збаци династија Карађорђевић и доведе нека страна династија.
Аустро-угарска штампа све више је била пољуљана ратним заносом. Помињало се:
„Челично купање за Србију“;
„Србија мора да нестане“...
Ултиматум је предат 23. јула у 18 часова. Дато је упутство барону Гизлу да у случају Пашићеве оставке владе, да би се добило у времену, изјави да то не мења ствар пошто стара влада, до образовања нове, мора обављати послове са пуном одговорношћу.
Ултиматум је примио др Лазар Пачу, заступник председника владе и министра иностраних делa. Усвојене су одлуке да се предузму мере за мобилизацију, да се насилно обије каса у Генералштабу, пошто се кључ налазио код Путника и да се виде ратни планови; да железницу преузима војска; да се доврше припреме за евакуацију архива и Народне банке. Последња одлука односила се на хапшење мајора Воје Танкосића који се ултиматумом помиње као главни покретач атентата у Сарајеву.
Енглески министар спољних послова изјавио је за ултиматум:
„Ово је најстрашнији докуменат што га је икада једна држава упутила другој независној држави.“
Пашића је предаја ултиматума задесила у Нишу. Када је обавештен о томе он је, ништа не слутећи, одговорио да барона Гизла прими Пачу и наставио je возом за Солун. Када је дошао до Лесковца наређено му је да се врати у Београд. Док је путовао телеграфски је добијао делове текста ултиматума и када је стигао у Београд већ је био упознат са ситуацијом.
Тежина аустријских захтева била је без преседана, али исто тако и тежина ситуације у којој се Србија налазила, поготово њена борбена готовост. Влада је на ултиматум одговорила помирљивим тоном, осим на 5. тачку која се односила на то да аустријски органи учествују у истрази на територији Краљевине Србије, али је чак и на ту тачку одговорила до крајњих граница попустљивости, предлажући да одлуку донесе Међународни суд, иако је то била повреда њеног суверенитета.
Већ 24. јула 1914. године регент Александар упутио је телеграм руском Цару Николају II Романову у ком му објашњава тежину аустријских захтева и моли Цара да се заинтересује за судбину Србије.
25. јула у пет часова и двадесет минута по подне Пашић је однео одговор српске владе аустријском посланику, вратио се и заједно са регентом чекао одговор. У шест часова и три минута дошао је секретар аустријског посланства у Председништво владе са одговором барона Гизла, у којем се саопштава да се одговор српске владе не шрихвата и да се од шест сати по подне дипломатски односи две земље прекидају.
Обављали су се послови око мобилизације и Краљевина Србија је своју управу пребацила у Ниш. Регент се 28. јула упутио према Нишуи тамо се упознао са телеграфским одговором руског цара датираног 27. јула 1914. године:
„Још постоји нада да ће се избећи крвопролиће и сви наши напори иду у том правцу. Ако насупрот нашим најискренијим жељама ми у томе не успемо, Ваше Височанство може бити уверено у то да НИ У КОМ СЛУЧАЈУ РУСИЈА НЕЋЕ ОСТАТИ РАВНОДУШНА ПРЕМА СУДБИНИ СРБИЈЕ.“
Штрандман чак наводи да је Пашић, иначе миран и сталожен, био толико дирнут када је прочитао телеграм да је рекао:
„Боже милостиви, руски цар, каква утеха.“
Аустријски кругови покушали су да јавности представе чињеницу како је Србија одбила аустријски захтев тек када је за то добила подршку Русије, међутим, то никако не може бити тачно јер је српски одговор дат много раније пре руске подршке.
Званично, рат Србији објављен је 28. јула 1914. године телеграмом следеће садржине:
„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју је предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“
Истог дана када је објављен рат Србији, Фрања Јосиф је упутио прокламацију народима Аустро-Угарске, оптужујући Србију да је тежила сецесији територије монархије:
„У мржњи против мене и мога дома, тежња Србије је да насилно отцепи територије које се не могу одвојити од Аустро-Угарске... Србија је одбила да промени своју политику и да прими умерене захтеве моје владе и зато сам принуђен да силом оружја прибавим неопходно јемство за унутарњи и спољни мир.“
Немци су више него Аустријанци били заинтересовани за рат јер су веровали да је Русија пред револуцијом и да ће најмање компликације споља бити довољне да се унутар Царства разбукте велики немири.
Србија је у аустријској и немачкој јавности представљана као слаба и мала земља коју треба казнити, која ремети политику Балкана , а ратни поход према Србији представљан је као казнена експедиција и шетња по нову територију. Међутим, догодиће се потпуно супротно, а Србија ће постати достојна дивљења док ће оружје њене војске засијати јаче но икад.
ДА СРПСКА ВЛАДА ОТВОРИ ИСТРАГУ О АТЕНТАТУ У КРАЉЕВИНИ, ПРИ ЧЕМУ БИ И ОРГАНИ ЦАРЕВИНЕ УЧЕСТВОВАЛИ У ЊОЈ.“
Убиство у Сарајеву дочекано је у Бечу као најбољи могући повод и изговор за уобичајeну дипломатску активност којом би се светско јавно мњење припремило за рат. За атентат су окривљени Срби и великосрпска идеја.
На заједничкој седници владе и генералштаба Аустро-Угарске 7. јула 1914. године расправа се више није водила о могућем конфликту већ о томе шта да се ради са српском државом после успешног рата. Већина је сматрала да се Србија треба потпуно уништити, пре свега због руског утицаја, а председник владе је чак предлагао да се збаци династија Карађорђевић и доведе нека страна династија.
Аустро-угарска штампа све више је била пољуљана ратним заносом. Помињало се:
„Челично купање за Србију“;
„Србија мора да нестане“...
Ултиматум је предат 23. јула у 18 часова. Дато је упутство барону Гизлу да у случају Пашићеве оставке владе, да би се добило у времену, изјави да то не мења ствар пошто стара влада, до образовања нове, мора обављати послове са пуном одговорношћу.
Ултиматум је примио др Лазар Пачу, заступник председника владе и министра иностраних делa. Усвојене су одлуке да се предузму мере за мобилизацију, да се насилно обије каса у Генералштабу, пошто се кључ налазио код Путника и да се виде ратни планови; да железницу преузима војска; да се доврше припреме за евакуацију архива и Народне банке. Последња одлука односила се на хапшење мајора Воје Танкосића који се ултиматумом помиње као главни покретач атентата у Сарајеву.
Енглески министар спољних послова изјавио је за ултиматум:
„Ово је најстрашнији докуменат што га је икада једна држава упутила другој независној држави.“
Пашића је предаја ултиматума задесила у Нишу. Када је обавештен о томе он је, ништа не слутећи, одговорио да барона Гизла прими Пачу и наставио je возом за Солун. Када је дошао до Лесковца наређено му је да се врати у Београд. Док је путовао телеграфски је добијао делове текста ултиматума и када је стигао у Београд већ је био упознат са ситуацијом.
Тежина аустријских захтева била је без преседана, али исто тако и тежина ситуације у којој се Србија налазила, поготово њена борбена готовост. Влада је на ултиматум одговорила помирљивим тоном, осим на 5. тачку која се односила на то да аустријски органи учествују у истрази на територији Краљевине Србије, али је чак и на ту тачку одговорила до крајњих граница попустљивости, предлажући да одлуку донесе Међународни суд, иако је то била повреда њеног суверенитета.
Већ 24. јула 1914. године регент Александар упутио је телеграм руском Цару Николају II Романову у ком му објашњава тежину аустријских захтева и моли Цара да се заинтересује за судбину Србије.
25. јула у пет часова и двадесет минута по подне Пашић је однео одговор српске владе аустријском посланику, вратио се и заједно са регентом чекао одговор. У шест часова и три минута дошао је секретар аустријског посланства у Председништво владе са одговором барона Гизла, у којем се саопштава да се одговор српске владе не шрихвата и да се од шест сати по подне дипломатски односи две земље прекидају.
Обављали су се послови око мобилизације и Краљевина Србија је своју управу пребацила у Ниш. Регент се 28. јула упутио према Нишуи тамо се упознао са телеграфским одговором руског цара датираног 27. јула 1914. године:
„Још постоји нада да ће се избећи крвопролиће и сви наши напори иду у том правцу. Ако насупрот нашим најискренијим жељама ми у томе не успемо, Ваше Височанство може бити уверено у то да НИ У КОМ СЛУЧАЈУ РУСИЈА НЕЋЕ ОСТАТИ РАВНОДУШНА ПРЕМА СУДБИНИ СРБИЈЕ.“
Штрандман чак наводи да је Пашић, иначе миран и сталожен, био толико дирнут када је прочитао телеграм да је рекао:
„Боже милостиви, руски цар, каква утеха.“
Аустријски кругови покушали су да јавности представе чињеницу како је Србија одбила аустријски захтев тек када је за то добила подршку Русије, међутим, то никако не може бити тачно јер је српски одговор дат много раније пре руске подршке.
Званично, рат Србији објављен је 28. јула 1914. године телеграмом следеће садржине:
„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју је предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“
Истог дана када је објављен рат Србији, Фрања Јосиф је упутио прокламацију народима Аустро-Угарске, оптужујући Србију да је тежила сецесији територије монархије:
„У мржњи против мене и мога дома, тежња Србије је да насилно отцепи територије које се не могу одвојити од Аустро-Угарске... Србија је одбила да промени своју политику и да прими умерене захтеве моје владе и зато сам принуђен да силом оружја прибавим неопходно јемство за унутарњи и спољни мир.“
Немци су више него Аустријанци били заинтересовани за рат јер су веровали да је Русија пред револуцијом и да ће најмање компликације споља бити довољне да се унутар Царства разбукте велики немири.
Србија је у аустријској и немачкој јавности представљана као слаба и мала земља коју треба казнити, која ремети политику Балкана , а ратни поход према Србији представљан је као казнена експедиција и шетња по нову територију. Међутим, догодиће се потпуно супротно, а Србија ће постати достојна дивљења док ће оружје њене војске засијати јаче но икад.