Српска војска гонила је царску војску преко Дрине. На захтев савезника, како би за себе везала што више непријатељских војника, српска војска креће у офанзиву. У бици код Чеврнтије 6. септембра 1914, на пољу Легету код Сремске Митровице, када је за један дан страдао читав пук Тимочке дивизије (око 6.500 војника), српска војска заузела је део Срема са Земуном. Убрзо, српска и црногорска војска, продиру у Херцеговину и источну Босну, али српске трупе се повлаче после неколико недеља јер започиње нова аустроугарска офанзива на Дрини.
Српска војска, која је гонила аустро-угарску, у ослобођеним селима Мачве наилазила је на стравичне злочине. Влада Краљевине Србије је предузела паметан потез и позвала стране криминологе и патологе, непристрасне и објективне. Најчувенији међу њима био је швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс. Он је обишао попришта злочина, разговарао са мештанима и заробљеним аустроугарским војницима, забележио је да су људи убијани на најсуровије начине: разапети на коњима, спаљивани у школама, печени на ражњу, избодени бајонетима, итд. Рајс је забележио да је и тромесечна беба бачена изгладнелим свињама. Дошао је до податка да су тада убијене 1253 особе међу којима је било 288 жена и 139 детета. У саставу Пете и Шесте аустроугарске армије било је Хрвата, Крајишких Срба, Чеха, Бошњака и Мађара. Ко је од њих починио ове злочине тешко је рећи, али Рајс је забележио да су „најгори били Хрвати и Мађари“.
Европа је поред Рајса могла чути и речи америчког новинара Џона Рида који је говорио о људима који су живи спаљивани у црквама, о убијеним дечацима и силованим женама. Такође, и дописник париског „Илустрасиона“, Анри Барби, забележио је:
„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустро-угарских трупа. Да нисам својим очима видео њихова недела, не бих веровао у злочине... Та моћна Аустро-Угарска показала је застрашујућу бестијалност какву Европа није видела.“
Аустро-угарска балканска армија, попуњена новим људством и техником, поново је упала у Србију преко Дрине 8. септембра, из правца Босне. Почеле су тешке рововске борбе праћене непрестаним јуришима једне и друге војске.
Српска Друга армија успела је да задржи Пету аустро-угарску армију на обалама доње Дрине, док је Шеста аустро-угарска армија прешла Дрину и потиснула Трећу српску армију и заузела Гучево, Борању и Јагодњу.
После жестоких борби од 19. до 22. септембра 1914. са наизменичним узастопним јуришима и борбама прса о прса у бици на Мачковом камену, аустро-угарске снаге, због велике надмоћности артиљерије, приморавају српске јединице на повлачење. Тада је командант 4. пука Душан Пурић изговорио ове речи:
„Овде смо дошли да гинемо...“
Према неким сведочењима, пуковник Душан Пурић је у јеку окршаја позивао Личане у аустро-угарској војсци, говоривши:
„Предајте се, браћо Срби, не гините узалудно!“
Одговарали су му са псовком:
„А где си ти чуо да се Србин предаје!“
Он је повео свој пук на јуриш и, притом, храбро погинуо. Српски пукови су јуришали десет пута и за четири дана изгубули 5.500 војника. Последњи десети јуриш повео је лично краљевић Ђорђе:
„Напред, храбри, за мном! Ја сам син нашег краља!“
Том приликом, пао је тешко рањен.
На положајима на Гучеву, на фронту дугом 17км, започела је фронтовска битка која ће трајати 55 дана. Због недостатка артиљеријске муниције српски војници су се својим рововима приближавали непријатељу на најближе одстојање како би се онемогућило дејство непријатељске артиљерије.
После вишенедељних крвавих борби, бројнији непријатељ почео је да потискује српску војску, којој је понестало муниције. Крајем новембра у непријатељским рукама били су Ваљево и Ужице, а 2. децембра аустроугарске трупе улазе у Београд. Србија се налази пред потпуним сломом и свет очекује њену капитулацију.
Српска војска, која је гонила аустро-угарску, у ослобођеним селима Мачве наилазила је на стравичне злочине. Влада Краљевине Србије је предузела паметан потез и позвала стране криминологе и патологе, непристрасне и објективне. Најчувенији међу њима био је швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс. Он је обишао попришта злочина, разговарао са мештанима и заробљеним аустроугарским војницима, забележио је да су људи убијани на најсуровије начине: разапети на коњима, спаљивани у школама, печени на ражњу, избодени бајонетима, итд. Рајс је забележио да је и тромесечна беба бачена изгладнелим свињама. Дошао је до податка да су тада убијене 1253 особе међу којима је било 288 жена и 139 детета. У саставу Пете и Шесте аустроугарске армије било је Хрвата, Крајишких Срба, Чеха, Бошњака и Мађара. Ко је од њих починио ове злочине тешко је рећи, али Рајс је забележио да су „најгори били Хрвати и Мађари“.
Европа је поред Рајса могла чути и речи америчког новинара Џона Рида који је говорио о људима који су живи спаљивани у црквама, о убијеним дечацима и силованим женама. Такође, и дописник париског „Илустрасиона“, Анри Барби, забележио је:
„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустро-угарских трупа. Да нисам својим очима видео њихова недела, не бих веровао у злочине... Та моћна Аустро-Угарска показала је застрашујућу бестијалност какву Европа није видела.“
Аустро-угарска балканска армија, попуњена новим људством и техником, поново је упала у Србију преко Дрине 8. септембра, из правца Босне. Почеле су тешке рововске борбе праћене непрестаним јуришима једне и друге војске.
Српска Друга армија успела је да задржи Пету аустро-угарску армију на обалама доње Дрине, док је Шеста аустро-угарска армија прешла Дрину и потиснула Трећу српску армију и заузела Гучево, Борању и Јагодњу.
После жестоких борби од 19. до 22. септембра 1914. са наизменичним узастопним јуришима и борбама прса о прса у бици на Мачковом камену, аустро-угарске снаге, због велике надмоћности артиљерије, приморавају српске јединице на повлачење. Тада је командант 4. пука Душан Пурић изговорио ове речи:
„Овде смо дошли да гинемо...“
Према неким сведочењима, пуковник Душан Пурић је у јеку окршаја позивао Личане у аустро-угарској војсци, говоривши:
„Предајте се, браћо Срби, не гините узалудно!“
Одговарали су му са псовком:
„А где си ти чуо да се Србин предаје!“
Он је повео свој пук на јуриш и, притом, храбро погинуо. Српски пукови су јуришали десет пута и за четири дана изгубули 5.500 војника. Последњи десети јуриш повео је лично краљевић Ђорђе:
„Напред, храбри, за мном! Ја сам син нашег краља!“
Том приликом, пао је тешко рањен.
На положајима на Гучеву, на фронту дугом 17км, започела је фронтовска битка која ће трајати 55 дана. Због недостатка артиљеријске муниције српски војници су се својим рововима приближавали непријатељу на најближе одстојање како би се онемогућило дејство непријатељске артиљерије.
После вишенедељних крвавих борби, бројнији непријатељ почео је да потискује српску војску, којој је понестало муниције. Крајем новембра у непријатељским рукама били су Ваљево и Ужице, а 2. децембра аустроугарске трупе улазе у Београд. Србија се налази пред потпуним сломом и свет очекује њену капитулацију.