Први метак у рату је 28. јула испалио Стефан Вуковић, каплар 5. пешадијског пука Дринске дивизије 1. позива. Када је пала команда „На месту вољно!“ каплар је пришао обали и са друге стране угледао аустро-угарског пуковника који је вршио смотру. Скинуо је пушку са рамена, нанишанио је и погодио аустро-угарског команданта. Његов командант је притрчао и рекао: „Шта учини, несрећни сине“, а каплар Вуковић заузе став „мирно“ и одговори:
„Господине капетане, рат је!“
Битка на Церу отпочела је у ноћи између 15. и 16. августа. Отпочео је пљусак, „праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу (...)“ Неочекиваним ударом српских трупа на аустро-угарске које нису очекивале напад, до поноћи је заузета Мала Лисина.
„Ужасна пуцњава и трубни знаци на обема странама проламају се падинама Цера. При свем том, по једном урођеном инстинкту, наше се трупе сналазе и воде борбу као да није ноћ.“
У 4 часа изјутра, заузета је и Велика Лисина, а пар дана после тога, до 19. августа, аустро-угарска војска беше потпуно сломљена и почело је повлачење. Егон Ервин Киш, аустријски каплар, чешки новинар и књижевник, бележи:
„(...) Кадет је викао, на уста му је ударила пена, од очних јабучица виделе су се само беоњаче. Кад нас је спазио, повикао је: „Ето српских паса!“, тргао се и хтео да тргне корице у уверењу да је то мач.
(...)
Почело је опште бежање које нас је повукло. Једна потучена армија, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (...) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу.“
Битка је званично завршена 24. августа када су српске трупе повратиле Шабац. Степа Степановић који је за успешно командовање добио чин војводе, захваљује се Другој армији након победе на Церу:
„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, и његовом крвљу заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...
(...)
У име отаџбине и народа српског, ја, који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, и јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје заставе славом која ће сијати док српство траје.“
Победа на Церу, ма колико велика она била, није прошла без жртава. Сматра се да је погинуло 3.000-5.000 српских војника, а да је 15.000 рањено. Међу страдалима нашао се и најмлађи јунак Церске битке, добровољац Станислав Сондермајер, који је погинуо код села Добрића, у својој 16. години.
Ова битка, такође позната и као Јадарска битка, привукла је светску пажњу јер је то била прва савезничка победа у Првом светском рату. Захваљујући њој, српска Ужичка и црногорска Санџачка војска успеле су да зауставе аустро-угарски продор према Ужицу и Оскар Поћорек био је приморан да пређе у дефанзиву на свим фронтовима. Забележена је изјава Фелдмаршала лајтанта Шента после српске победе.
„Том нашем надирању убрзо је непријатељ – Шумадијска дивизија препречила пут. Људи те дивизије, која нам се одупирала, били су прави узорни и неупоредиви војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од многобројних непријатеља...“
„Господине капетане, рат је!“
Битка на Церу отпочела је у ноћи између 15. и 16. августа. Отпочео је пљусак, „праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу (...)“ Неочекиваним ударом српских трупа на аустро-угарске које нису очекивале напад, до поноћи је заузета Мала Лисина.
„Ужасна пуцњава и трубни знаци на обема странама проламају се падинама Цера. При свем том, по једном урођеном инстинкту, наше се трупе сналазе и воде борбу као да није ноћ.“
У 4 часа изјутра, заузета је и Велика Лисина, а пар дана после тога, до 19. августа, аустро-угарска војска беше потпуно сломљена и почело је повлачење. Егон Ервин Киш, аустријски каплар, чешки новинар и књижевник, бележи:
„(...) Кадет је викао, на уста му је ударила пена, од очних јабучица виделе су се само беоњаче. Кад нас је спазио, повикао је: „Ето српских паса!“, тргао се и хтео да тргне корице у уверењу да је то мач.
(...)
Почело је опште бежање које нас је повукло. Једна потучена армија, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (...) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу.“
Битка је званично завршена 24. августа када су српске трупе повратиле Шабац. Степа Степановић који је за успешно командовање добио чин војводе, захваљује се Другој армији након победе на Церу:
„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, и његовом крвљу заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...
(...)
У име отаџбине и народа српског, ја, који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, и јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје заставе славом која ће сијати док српство траје.“
Победа на Церу, ма колико велика она била, није прошла без жртава. Сматра се да је погинуло 3.000-5.000 српских војника, а да је 15.000 рањено. Међу страдалима нашао се и најмлађи јунак Церске битке, добровољац Станислав Сондермајер, који је погинуо код села Добрића, у својој 16. години.
Ова битка, такође позната и као Јадарска битка, привукла је светску пажњу јер је то била прва савезничка победа у Првом светском рату. Захваљујући њој, српска Ужичка и црногорска Санџачка војска успеле су да зауставе аустро-угарски продор према Ужицу и Оскар Поћорек био је приморан да пређе у дефанзиву на свим фронтовима. Забележена је изјава Фелдмаршала лајтанта Шента после српске победе.
„Том нашем надирању убрзо је непријатељ – Шумадијска дивизија препречила пут. Људи те дивизије, која нам се одупирала, били су прави узорни и неупоредиви војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од многобројних непријатеља...“