Краљ Милан Обреновић се током своје владавине ослањао на Аустро-Угарску и са њом склопио Трговински уговор и Тајну конвенцију којима је Србија била „везана“ за Аустро-Угарску.
На Берлинском конгресу који је заседао од 13. јуна до 13. јула 1878. године српска дипломатија приближила се бечкој влади и њеном помоћу добила је нешто више него што је добила у Санстефану 3. марта 1878, али и то не стога што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руски утицај на Балкану. На Берлинском конгресу Србија и Црна Гора добиле су признање своје независности.
По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустро-Угарској је дозвољена окупација Босне и Херцеговине. Она је узела и Новопазарски санџак с јасном намером да растави Србију од Црне Горе и да тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну. Босна и Херцеговина, покрајине због којих је Србија с Црном Гором и ушла у рат против Турака, припале су једној великој сили да тобоже привремено у њима уведе ред, а уствари да их поседне и присвоји.
Одмах иза Берлинског конгреса 1879. године створен је двојни савез између Аустро-Угарске и Немачке којем је 1882. приступила и Италија. Блок Централних сила изгледао је тада господар европске ситуације и Балкана нарочито. Русија је на дипломатском пољу претрпела осетан пораз. Последице тога брзо су се осетиле у њој самој јер је цар Александар II пао 1881. године као жртва атентата.
Јован Ристић, вођа Либералне странке, који је водио српску спољашњу политику тога времена примио је према Аустро-Угарској обавезу да склопи с њом трговачки уговор и да изгради железничку везу, на основу чега је добио помоћ у Берлину. Ристић је желео да се уговорима обезбеди спој српске пруге с турском и бугарском како не би српска пруга остала као одсечена и стога економски нерентабилна. Приликом склапања трговинског уговора бечка влада је најпре понудила царински савез, а кад Србија није на то пристала, она је правила много тешкоћа. Аустро-Угарска је желела да железничком везом осигура пут својој трговини на српско тржиште без опасности конкуренције и да српски извоз веже искључиво за своје пијаце. Она уопште није много прикривала своје тежње да Србију економски потчини. Када Ристић није желео да пристане на уговор, бечка влада је претила Царинским ратом. Кнез Милан зато доводи нову владу, напредњаке, и за министра спољних послова поставља Чедомиља Мијатовића.
1881. године завршени су преговори о политичком договору са Аустро-Угарском и тада настаје чувена Тајна конвенција коју је у Београду, не тражећи одобрење владе, по вољи кнеза Милана потписао Мијатовић 16. јуна. Њом се Србија обавезала да неће трпети политичка и друга сплеткарења која би ишла против Аустро-Угарске. Србија се обавезала да неће преговарати и закључивати политички уговор с неком другом владом без претходног споразума са Бечом. Заузврат, Беч је имао да призна проглашење Србије за краљевину тако да је кнез Милан 6. марта 1882. проглашен за краља.
После Тимочке буне и рата са Бугарском, у жељи да поправи свој положај, доноси нови устав 1888. године. Њим је Србија први пут добила Скупштину која би изражавала праву народну вољу без корекција владе. Следеће године краљ је абдицирао и престо оставио сину Александру који је био малолетан, те је владало намесништво које су чинили Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић. У Бечу се знало да ће се водити другачија политика него она коју је водио краљ Милан јер је главну реч имао Јован Ристић и јер су нову владу образовали русофилски радикали. За време Александара Обреновића Србија се више окреће Русији.
После мајског преврата 1903. гаси се династија Обреновић и на престо долази краљ Петар Карађорђевић. За време његове владавине Србију је задесио Царински рат са Аустро-Угарском 1906-1911, а када је извршена анексија Босне и Херцеговине 1908. Србија је била спремна да ратује, али није имала подршку држава Антанте, тако да је остала усамљена и признала анексију Босне.
Марта 1912. године склопљен је савез са Бугарском који су потписали Милован Миловановић и Иван Гешов и тај савез постаје „кичма“ Балканског савеза. Циљ тог савеза био је ослобађање балканске територије од вишевековне турске владавине и њему су убрзо пришле Грчка, а и Црна Гора која је 8. октобра 1912. објавила рат Турској. Србија је желела да ослободи Стару Србију (Рашку, Косово, Метохију и Македонију до Скопља), односно територију неослобођену после 1878.
Првим Балканским ратом Србија се ослободила турске власти, али стварањем нове државе Албаније 28. новембра 1912. у Валони, чије је стварање подржала Аустро-Угарска, Србија је остала без излаза на море.
На Берлинском конгресу који је заседао од 13. јуна до 13. јула 1878. године српска дипломатија приближила се бечкој влади и њеном помоћу добила је нешто више него што је добила у Санстефану 3. марта 1878, али и то не стога што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руски утицај на Балкану. На Берлинском конгресу Србија и Црна Гора добиле су признање своје независности.
По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустро-Угарској је дозвољена окупација Босне и Херцеговине. Она је узела и Новопазарски санџак с јасном намером да растави Србију од Црне Горе и да тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну. Босна и Херцеговина, покрајине због којих је Србија с Црном Гором и ушла у рат против Турака, припале су једној великој сили да тобоже привремено у њима уведе ред, а уствари да их поседне и присвоји.
Одмах иза Берлинског конгреса 1879. године створен је двојни савез између Аустро-Угарске и Немачке којем је 1882. приступила и Италија. Блок Централних сила изгледао је тада господар европске ситуације и Балкана нарочито. Русија је на дипломатском пољу претрпела осетан пораз. Последице тога брзо су се осетиле у њој самој јер је цар Александар II пао 1881. године као жртва атентата.
Јован Ристић, вођа Либералне странке, који је водио српску спољашњу политику тога времена примио је према Аустро-Угарској обавезу да склопи с њом трговачки уговор и да изгради железничку везу, на основу чега је добио помоћ у Берлину. Ристић је желео да се уговорима обезбеди спој српске пруге с турском и бугарском како не би српска пруга остала као одсечена и стога економски нерентабилна. Приликом склапања трговинског уговора бечка влада је најпре понудила царински савез, а кад Србија није на то пристала, она је правила много тешкоћа. Аустро-Угарска је желела да железничком везом осигура пут својој трговини на српско тржиште без опасности конкуренције и да српски извоз веже искључиво за своје пијаце. Она уопште није много прикривала своје тежње да Србију економски потчини. Када Ристић није желео да пристане на уговор, бечка влада је претила Царинским ратом. Кнез Милан зато доводи нову владу, напредњаке, и за министра спољних послова поставља Чедомиља Мијатовића.
1881. године завршени су преговори о политичком договору са Аустро-Угарском и тада настаје чувена Тајна конвенција коју је у Београду, не тражећи одобрење владе, по вољи кнеза Милана потписао Мијатовић 16. јуна. Њом се Србија обавезала да неће трпети политичка и друга сплеткарења која би ишла против Аустро-Угарске. Србија се обавезала да неће преговарати и закључивати политички уговор с неком другом владом без претходног споразума са Бечом. Заузврат, Беч је имао да призна проглашење Србије за краљевину тако да је кнез Милан 6. марта 1882. проглашен за краља.
После Тимочке буне и рата са Бугарском, у жељи да поправи свој положај, доноси нови устав 1888. године. Њим је Србија први пут добила Скупштину која би изражавала праву народну вољу без корекција владе. Следеће године краљ је абдицирао и престо оставио сину Александру који је био малолетан, те је владало намесништво које су чинили Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић. У Бечу се знало да ће се водити другачија политика него она коју је водио краљ Милан јер је главну реч имао Јован Ристић и јер су нову владу образовали русофилски радикали. За време Александара Обреновића Србија се више окреће Русији.
После мајског преврата 1903. гаси се династија Обреновић и на престо долази краљ Петар Карађорђевић. За време његове владавине Србију је задесио Царински рат са Аустро-Угарском 1906-1911, а када је извршена анексија Босне и Херцеговине 1908. Србија је била спремна да ратује, али није имала подршку држава Антанте, тако да је остала усамљена и признала анексију Босне.
Марта 1912. године склопљен је савез са Бугарском који су потписали Милован Миловановић и Иван Гешов и тај савез постаје „кичма“ Балканског савеза. Циљ тог савеза био је ослобађање балканске територије од вишевековне турске владавине и њему су убрзо пришле Грчка, а и Црна Гора која је 8. октобра 1912. објавила рат Турској. Србија је желела да ослободи Стару Србију (Рашку, Косово, Метохију и Македонију до Скопља), односно територију неослобођену после 1878.
Првим Балканским ратом Србија се ослободила турске власти, али стварањем нове државе Албаније 28. новембра 1912. у Валони, чије је стварање подржала Аустро-Угарска, Србија је остала без излаза на море.