Јаничарове успомене или Турска хроника
После Никопољске битке 1396. и веома тешког пораза сједињене хришћанске војске мађарског краља Жигмунда Луксембуршког и бургундског војводе Жана Неустрашивог, у којој је бургундски вовода, један од могућих наследника француске круне заробљен, а већина хришћанских војника побијена, турски султан Бајазит Јилдирим је Европи задао тежак ударац. Трећи пут у седам година је победио хришћане. Европска цивилизација спознаће силу која лагано нараста асимилирајући растрзане јужноевропске кнежевине и деспотовине.
|
Успомене српског ратника Константина Михајловића из Островице, код Новог Брда, представљале су током касног XVI и почетком XVII века својеврстан “бестселер”. Попут ововременског приручника и упутстава, ова књига биће егзотична литература о нечем страшном, а опет чудном и задивљујућем. Само дело условиће велику популарност аутора који ће постати најпожељнија личност централноевропских дворова са почетка XVI века. Ово дело је стварано у периоду 1497 – 1502. Оригинални рукопис није сачуван али тренутно постоји петнаестак копија од којих је најверодостојнија она из библиотеке Замајски у Варшави, која датира из средине XVI века. Нажалост, “Замајски” копија има очигледних недостатака али је најближа оригиналу. Један од њених највећих недостатака је то што је састављана од стране шест различитих аутора. Састоји се од седамдесет и девет страна, четрдесет глава, а за оне који желе да се упусте у расправе и оцене о књизи, препоручујем најпотпунију и најбољу расправу Јана Лосја из 1912.
Дело прати судбину српског младића (аутора Турске хронике) којег је после пада Новог Брда (1455), центра српског рударства и трговине, султан са осталим новобрдским девојкама и младићима одводи у Константинопољ, новоосвојену престоницу, где су раздељени и обраћени у ислам. Константин је послат у Анадолију где ће почети успон у одељењу нове османске војске тзв. “новог војника” (јаничар). Око годину и по дана је трајала обука младог Константина у свим видовима османског живота. Завршивши обуку послат је са осталим јаничарима да служи у старој престоници, Једрену. Око 1463. Прати султана у походу на Босну али пре тога учествује у сукобима са Влашком кнежевином, Трапезунтом, Морејском деспотовином али и малоазијским Турцима. Након освајања Босне и Хумске земље, султан Мехмед II се повлачи, а угарски краљ Матија Корвин (1458 – 1490) заузима ову територију. После пада тврдог града Звечаја, чији је турски заповедник био Константин, Матија Корвин отоманске заробљенике парадно одводи у Будим. Захвалан Богу на избављену аутор ће се ипак убрзо доживети велико разочарење. Биће подвргнут мучењу од стране Мађара па ће, заувек задојен мржњом према истима, напустити Угарску и далеко од Османлија отићи у Пољску где ће мирно провести следећих четрдесетак година. За то време је стално сакупљао информације о Османлијама и међу људима ширио слику о правом лицу Османске империје, која може, ако јој се нестане на пут, постати џелат хришћанства. Саветујући о начину борбе, оружју и тактици Константин до краја свог живота апелује на јединство хришћана, који се једино тако могу ослободити исламског притиска.
Дело које је предамном има својеврстан и веома опширан приказ на првих седамдесет страна те се нећу упуштати у дубље описивање садржаја. Још ово је потребно рећи. Превод покојног професора др. Ђорђа Живановића, нашег познатог слависте и професора Филолошког факултета у Београду, састоји се од предговора, самог дела и историјских референци. Ради лакше оријентације треба нагласити да је само дело издељено на врло јасне целине.
- исламски свет и обичаји, религиозни појмови и вера;
- прва историја царства и унутрасње уређење, те познија историја царства (1286 – 1402) ;
- војно уређење, административне поделе и историја царства (1402 – 1463) ;
- турски султани, обичаји на двору и титулатуре;
- апел хришћанству да се окане својих размирица и уједини против Османлија.
- прва историја царства и унутрасње уређење, те познија историја царства (1286 – 1402) ;
- војно уређење, административне поделе и историја царства (1402 – 1463) ;
- турски султани, обичаји на двору и титулатуре;
- апел хришћанству да се окане својих размирица и уједини против Османлија.
За све оне које интересује и који проучавају Османско царство, његово уређење, обичаје, религију и војно уређење (у период његове експанзије) , као и судбине наших људи који су се нашли на путу ширења овог Царства и њиховог виђења ширења истог на уштрб хришћанства, књига професора доктора Живановића је незаобилазна литература са којом морају бити упознати. Квалитетан рад на изворима поменутог професора гарантује дело које износи веродостојне, аутентичне и вредне податке који могу бити од користи како научним радницима тако и лаицима.