Српског сељака читав свет је потцењивао, али он је победио на Церу, крварио на Дрини и направио чудо на Колубари. Тај сељак показао је свету шта значи љубав према домовини, тај сељак је херој 1914. После таквих блиставих победа, читав свет је одао поштовање Србима, њиховој храбрости и пожртвованости, сви су се дивили том српском војнику, сељаку, ратнику који никада не пада, који пркоси смрти. Министар спољних послова САД Роберт Лесинг је за Србију у Великом рату рекао:
„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА. Српска војска учинила је чуда од јунаштва, а српски народ је претрпео нечувене муке...“
Ипак, све је то остало само на речима. Помоћ савезника на крају те 1914. и даље је долазила веома споро, а Србија се све више суочавала са недостатком наоружања и других неопходних ствари за своју војску. Поред изузетних тешкоћа у којима се нашла Краљевина Србија дошло је и до епидемије пегавог тифуса. Опака болест захватила је током октобра ваљевски крај, а већ до децембра добила епидемијске облике и проширила се на остале пределе.
Немачка и Аустро-Угарска нудиле су Србији потписивање мира, али Србија је то одбијала. Председник владе Никола Пашић је поводом тога изјавио да о потписивању мира Србија не сме и неће размишљати. Савезници су желели да натерају Бугарску да уђе у рат на страни Антанте, а од Србије је тражено да препусти српску Македонију док јој је обећавана Босна. Тачније, тражено је да предамо нашу територију, док је обећавано нешто што савезници нису имали.
Слика на крају те 1914. године свакако не изгледа као слика победника. Број жртава био је огроман, а због епидемије константно се повећавао. Градови су били пусти и урушени, а злочини које су аустроугарски војници остављали иза себе били су присутни на сваком кораку. Српског војника сада су поштовали и савезници и непријатељи, али он је ту своју славу морао скупо платити и вероватно не постоји народ коју је своју слободу скупље платио него што су то чинили Срби. Већ наредне године српски војник, уморан и слаб, поново ће водити борбу живота и смрти, али сада ће бити побеђен п принуђен да напусти своје огњиште. Те 1915. године почеће најтежа епопеја у српској историји.
„Српска војска уписала је у своју историју сјајну страницу, у којој је одлична хрбарост војске била удружена са искусним вишим командовањем, а у којој победни венци припадају подједнако и младом главном команданту Престолонаследнику Александру и његовом штабу, и командном телу и херојским редовима – БОРЦИМА (...) Резултат ове српске победе је потпуно уништење аустро-немачког плана о уништењу Србије...
Не побеђује број, већ дух војске.“
„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА. Српска војска учинила је чуда од јунаштва, а српски народ је претрпео нечувене муке...“
Ипак, све је то остало само на речима. Помоћ савезника на крају те 1914. и даље је долазила веома споро, а Србија се све више суочавала са недостатком наоружања и других неопходних ствари за своју војску. Поред изузетних тешкоћа у којима се нашла Краљевина Србија дошло је и до епидемије пегавог тифуса. Опака болест захватила је током октобра ваљевски крај, а већ до децембра добила епидемијске облике и проширила се на остале пределе.
Немачка и Аустро-Угарска нудиле су Србији потписивање мира, али Србија је то одбијала. Председник владе Никола Пашић је поводом тога изјавио да о потписивању мира Србија не сме и неће размишљати. Савезници су желели да натерају Бугарску да уђе у рат на страни Антанте, а од Србије је тражено да препусти српску Македонију док јој је обећавана Босна. Тачније, тражено је да предамо нашу територију, док је обећавано нешто што савезници нису имали.
Слика на крају те 1914. године свакако не изгледа као слика победника. Број жртава био је огроман, а због епидемије константно се повећавао. Градови су били пусти и урушени, а злочини које су аустроугарски војници остављали иза себе били су присутни на сваком кораку. Српског војника сада су поштовали и савезници и непријатељи, али он је ту своју славу морао скупо платити и вероватно не постоји народ коју је своју слободу скупље платио него што су то чинили Срби. Већ наредне године српски војник, уморан и слаб, поново ће водити борбу живота и смрти, али сада ће бити побеђен п принуђен да напусти своје огњиште. Те 1915. године почеће најтежа епопеја у српској историји.
„Српска војска уписала је у своју историју сјајну страницу, у којој је одлична хрбарост војске била удружена са искусним вишим командовањем, а у којој победни венци припадају подједнако и младом главном команданту Престолонаследнику Александру и његовом штабу, и командном телу и херојским редовима – БОРЦИМА (...) Резултат ове српске победе је потпуно уништење аустро-немачког плана о уништењу Србије...
Не побеђује број, већ дух војске.“