Први крсташки рат
Сабор у Клермону
Сабор у Клермону је црквени сабор одржан 1095. године у Клермону, у Француској. Папа Урбан II позвао је окупљено племство да пође у рат за ослобађање Христовог гроба у Јерусалиму, којег су држали Турци Селџуци. Први крсташки рат (1096-1099) покренут је управо на Сабору у Клермону. Они који су прихватили папин позив, стављали су знак крста на груди и плашт. Тако је настао назив „крсташи“. Један бенедиктински монах – Екехард, описао је стање уочи првог крсташког похода, Сабор у Клермону, као и сам рат.
„Једва ће човек, који то није искусио, веровати које муке и невоље и које јаде поднеше хришћани, који су остали у животу. А може се лако разабрати из пречестих посланстава и писама, што смо их и ми видели, која су тужно позивала сваку цркву у помоћ цркви јерусалемској. И поменути цар цариградски Алексије управи много писама на папу Урбана о тим варварским разбојницима, који су се већ раштркали по већем делу његове државе; а у тим се писмима тужи, да је за одбрану источних цркава преслаб, па га заклиње, да по могућности цели Запад, који је већ сасвим припао вери хришћанској, позове у помоћ, обећавајући да ће свим, што је потребно, опремати војнике и на копну и на мору.
|
Дирнут тим сазове папа и цела римска црква општи збор близу шпанске границе; онамо дође и он сам веома тешким путем. Све, што беше пре писано, и још више разјасни речитим говором многобројном народу, што се тамо сакупио, и посланицима разних држава. Кад је толико хиљада ударило у плач, а тужбе се у разним језицима до неба дизале, опрости их врли учитељ свих грехова, ако се одрекну свега, што поседују, и ако носећи једнодушно крст по Христу притекну у помоћ браћи хришћанима у погибији. Кад се тим обећањем свима срце охрабри, одреди се до 100.000 људи за војску божју и то из Аквитаније, Нормандије, Енглеске, Шкотске и Ирске, Бретање, Галиције, Гаскоње, Галије, Фландрије, Лотарингије и од осталих хришћанских народа, чија имена ми не падају на ум. Та војска, која је прави крст носила, имала је као спомен на оделу знак крста; држало се да ће она под тим знаком, што се једном Константину Великом показао, славити победу над непријатељима крста Христова…“
Како су Византинци доживели појаву крсташа
Крсташке војске су различитим путевима кренуле ка Истоку, са циљем да се састану у Цариграду. Једни су ишли морским путем, бродовима из Јужне Италије, други копном дуж далматинске обале, а трећи из централне Европе низ Дунав и преко Балкана, пљачкајући домаће становништво. Груби и насилни, западни ритери су префињеним Византинцима изгледали као варвари жељни пљачке. Ана Комнина, кћи цара Алексија, са извесним презиром говори о тим сировим простацима. У делу Алексијада, посвећеном њеном оцу, она као савременик бележи долазак крсташа и утиске о њима:
„Он (Алексије) није имао времена да се одмори, пошто је чуо гласине да се безбројна франачка војска приближава. Плашио се њиховог доласка јер је знао за њихову насилну жестину, њихов луталачки карактер и неодлучност. Да и не спомињемо друге особине Франака са неизбежним последицама: њихова грамзивост за новцем, на пример, која их је увек наводила да крше сопствене уговоре без икаквог разлога. Све што је слушао о њима било је обилно потврђено. Међутим, он није био очајан, већ је чинио напоре да се припреми за рат ако буде било потребно.
Оно што се стварно догодило било је страшније него што су гласине наговештавале. Јер су цео Запад и сви варвари који су живели између Јадрана и Гибралтарског мореуза почели да се крећу у Азију, пролазећи кроз Европу. Ишли су из земље у земљу са свим својим домаћинством. Разлог за ову масовну сеобу налази се, мање или више, у следећим догађајима.
Неки Келт (Француз), звани Петар, са надимком Кукупетрос(прим. прир. Петар Пустињак), отишао је да се поклони Светом гробу и после злостављања од стране Турака и Сарацена, који су држали сву Азију, једва се вратио кући. Не мирећи се са поразом, желео је да пође још једноу истим путем. Али схватио је да би било лудо да то чини сам, јер би му се могле догодити горе ствари па је смислио лукав план. Одлучио је да проповеда у латинским земљама. Говорио је да му је божанскн глас наредио да прогласи свим грофовима у Француској да сви морају да крену од својих кућа и да поклоне Светом гробу. Морају да се свом душом снагом боре за ослобођење Јерусалима од неверника. Изненађујуће, имао је великог успеха. Као да надахнуо свако срце неким божанским пророчанством. Франци су се окупљали са свих страна као таласи, са оружјем, коњима и свом ратном опремом. Таква је била њихова брзина и одушевљење да закрчили све важније путеве. Са овим ратници: ишло је мноштво жена и деце, који су тако напустили своју земљу. Били су бројнији од песка на морској обали или звезда на небу. Носили су руци гранчице, а на плећима црвене крстове…
|
Они су већ почели да прелазе Отрантска врата у малим групама, кад је цар сазвао неке од вођа ромејске војске и послао их у области око Драча и Валоне упутством да примају те путнике с пажњом и да из својих области изнесу дуж пута обилну храну ради снабдевања. Затим су требали да их прате и брижљиво надзиру. Ако би видели да нападају околне пределе, требало је да их сузбију. Ови заповедници су имали у својој пратњи и преводиоце који су разумели латински језик. Њихова дужност је била да изгладе сваки сукоб који би избио између ходочасника и домаћег становништва.“