Муслимани пре и после доласка Турака на Балкан
Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.
1.Проф. Селимовићу, Ви сте један од одличних познавалаца српско-муслиманског питања кроз нашу, не тако срећну, балканску историју. Ко су данашњи муслимани у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, какви су њихови корени?
Ви сте рекли „не тако срећну, балканску историју“, а ја бих пре рекао трагичну балканску историју. Данашњи наши муслима ни, који су настали на просторима бивше СФРЈ, су у огромној већини словенског порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би хтели да су босански и део рашких муслимана богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке па они су могли да буду само Срби, а не било ко. Богумила, патарена, катара као припадника те јереси је било и у суседним земљама који су се ширили све до Јужне Француске. У Јужној Француској има стећака колико и у Босни и Херцеговини. Идеологија те јереси није ни настала, а ни коначно нестала на нашем тлу. Богумилством се хоће да доказује нека стара посебност, неки индивидуалитет из којег се временом конституисала бошњачка нација. На тај начин се покушава доказати да постоји неки историјски континуитет.
Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла наши домаћи муслимани по доласку Турака Османлија од којих ће примати ислам? Одговор се намеће сам по себи. Било је муслимана који су били из Анадолије и других турских земаља, затим Грка, Мађара, Бугара, Албанаца, Курда и др. као турских чиновника, улеме и војних старешина, али је то било занемарљиво мало у односу на масу домаћих муслимана који су били пореклом Срби. И ти су, тзв.Туркуше, уствари, србизирани, јер су често женидбено-удадбеним везама са нашим муслиманкама, па и хришћанкама, прихватили наш језик, писмо и многе народне обичаје. Најбољи пример за то је простор Сјеничко-пештерска висораван, област Новог Пазара и Тутина где су се у 18.веку доселили албански католички Малисори. Ту се највећим делом исламизирали, прихватили српски језик и постали наши муслимани.
Салих Селимовић
2. На Научном скупу „Срби муслиманске вероисповести” имали сте најзапаженије излагање! О чему сте говорили?
Пре свега хоћу да кажем да је овакав научни скуп требао давно да се одржи, уствари више таквих скупова који би били посвећени овом тако важном питању. Бавећи се проучавањем наше, нажалост често и трагичне, прошлости схватио сам да је велика већина наших муслимана на просторима бивше СФРЈ српског порекла, мада има и оних који су албанског порекла, а занемарљиво мало турског поракла. На овом научном скупу ја сам се ограничио на простор Старе Рашке (Рашке области) или некадашњег Новопазарског, а касније Сјеничког и Пљеваљског санџака. Направио сам један преглед тог процеса исламизације од турског освајања у 15.веку и његов даљи ток са одређеним узроцима исламизације и миграционим кретањима као једним од последица тог освајања и окупације.
Има покушаја да се исламизација представи као један радо прихваћен процес од стране хришћана и богумилске јереси. То није тачно. Није се вера тек тако мењала. Није тачно ни то да су Османлије присиљавали на масовну исламизацију, поготово у првом периоду њихове владавине. Присиле је било углавном кроз тзв.данак у крви (девширма)или у неким локалним срединама. Ислам је највише прихватан из прагматичних разлога, јер је то била вера освајача. Тиме се олакшавао и материјални и друштвени положај, а могло се напредовати и на друштвеној и државној лествици све до највиших звања и положаја. Домаћи муслимани су прихватали да буду „Турци“ из политичких разлога, а не што су то и стварно били, као што је сада и случај са великим делом рашких или санџачких муслимана који се изјашњавају као Бошњаци, такође из политичких разлога. Можда није искључено да се поново почну изјашњавати као Турци с обзиром на све чешће и веће присуство Турске на овом простору.
3. Будите љубазни, кажите нам, када је процес исламизације почео у покореним српским земљама у отоманској империји, а када се завршио? Колико је трајао?
О феномену исламизације као једном друштвено-историјском процесу може се говорити само после доласка Турака Османлија у српске земље. Било је покушаја да се представи како је било доста муслимана у нашим земљама и пре доласка Турака. Ретких муслимана као појединаца је било јер су хришћанска Европа и Византија имали додира кроз трговину и ратове са тадашњим исламским светом, али не постоји никакав континуитет између тих муслимана и оних муслимана који су се исламизирали по доласку Турака. Процес исламизације у српским етничким земљама, као што сам већ рекао, почео је у 15.веку после турских освајања. Није тачно да су сви богумили одмах прихватили ислам, мада су се они брже исламизирали од православаца и католика у Босни. Процес је текао веома споро и у скоро прва два столећа турско-османске владавине више је био индивидуалан.
Тек у 18.веку на простору Старе Рашке(Сјеничко-пештерска висораван, Бихор, Рожаје, Штавица, Средње и Доње Полимље, Кричак) он добија масовнији карактер после два аустро турска рата. То су били тзв.Бечки или Морејски рат, који је трајао од 1683. до 1699. године и аустро-турски рат који је трајао од 1736. до 1739.године. Тада је дошло и до дефинитивне диференцијације на верско-конфесионалној основи нашег српског становништва. Хришћани су масовно стали на страну Аустрије и Млетачке Републике, а муслимани на страну Османске Империје. Други велики талас исламизирања настао је после краткотрајног ослобођења Сјеничко-пештерске висоравни и дела Полимља у првој половини 19.века за време Крађорђевог ратовања. Многи историчари се слажу да је тај „хук исламизације“ завршен почетком 19.века. Ипак је појединачних прелазака у ислам било и у другој половини 19.века. Иначе, сам процес исламизирања домаћег становништва је трајао, као што се види, веома дуго. Конверзија није била ни лака ни једноставна. Многе хришћанске или општенародне традиције су код муслимана биле и даље присутне, па чак и до данашњих дана. Занимљиво је да се у деведесетим годинама прошлог века појавио процес реисламизације. Том феномену мораће се прићи растерећено и објективно.
4. Где је исламизирање ишло брзо, а у којим крајевима је било тешко „турчење” Срба?
Хтео би да одмах нешто кажем у вези са изразом „турчење“. У време када су хришћани у нашим земљама прихватали ислам било је нормално рећи да су се ти људи „потурчили“, јер су исламску веру у наше крајеве донели Турци као освајачи и то је била вера освајача иако су и Турци ту веру примили од Персијанаца и Арабљана. Не постоји турска вера. Наши муслимани никада нису постали Турци, јер су сачували свој матерњи језик, многе раније традиције и увек знали своје порекло.
Процес исламизације је био много динамичнији и масовнији у урбаним срединама, тј.варошима, паланкама, трговима, шехерима, затим у крајевима кроз које су пролазили важни каравански путеви, на важним геостратешким или у пограничним местима и крајевима. Исламизација је била спора и тешка у руралним срединама и планинским пределима(Пештер, Стари Влах Бихор, Колашин, Кричак, Рожаје) као и у оним срединама где је било више цркава, манастира и свештеника као што је велики део Полимља.
5. Муслимани су увек били у деликатном положају. У чему је њихова највећа несрећа?
Као што сам већ рекао, наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували свој матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци. Од етничких Турака су се увек разликовали, а те Турке су називали „Туркуше“ у пежоративном смислу. Ни Османлије у њих често нису имали велико поверење па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су подцењивали и чак исмевали наше муслимане називајући их Бошњацим , што Бошњак у дословном преводу значи празноглав, тврдоклав. Дакле, наши муслимани ипак нису третирани као прави Турци, а ни они сами се у души нису тако осећали.
После престанка османлијске владавине муслмани су се нашли ни на небу ни на земљи. Осећали су велику несигурност и повлачили су се у себе и круг породице. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била и потпуно анацинална. Они су знали само то да су муслимани. Неки су патили и из неког комплекса и осећања неке кривице иако су се вере и идеологије мењале и мењаће се док постоји људски род. Ипак, један број муслиманских интелектуалаца, трговаца и племства (аге и бегови)знали су за своје порекло и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим националним коренима. С друге стране, нажалост, било је неразумевања од једног дела српске интелектуалне и политичке елите за тај процес. То је код многих муслимана изазвало ревлт па су из нашег пословичног ината хтели бити свако само не Срби, што је нашим непријатељима и те како одговарало и у том правцу су они спроводили безкрупулозну и, нажалост, веома ефикасну пропаганду. Тако је српски национални корпус изгубио огроман број муслимана чији су корени српски. То се слично догађало и са Србима католицима.
Да завршим оном чувеном, тачном и још непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, зато задржавамо време у страху од ма каквог решења“.
5-А Колико греше данашњи муслимани, а колико Срби православци, односно представници интелигенције обе конфесије? Шта треба они да знају?!
Мислим да је највећи проблем политизација и код једних и код других, мада има и много неразумевања и непознавања. Затим, ту је и онај фанатични и ригидни верски фактор. Мора се признати да код великог броја муслимана постоји комплекс, а код неких, можда, и осећај кривице, што сам већ поменуо. Вере и идеологије су се мењале и мењаће се док постоје људи. За мене је много битније којим се језиком говори, које је етничко порекло и које су народне традиције па да се на основу тога зна и национална припадност. Позитивни грађански закони дозвољавају да се човек као индивидуа изјасни да је Кинез, Јапанац, Немац, Турчин, Бошњак, али да ли се он и стварно тако осећа и да ли тек тако само декларативно може бити припадник тих нација? Наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци, треба да воле ову своју земљу, јер су и њихови пра, пра дедови ту поникли. Није добро да се воли туђа земља више од своје, јер у том случају Србин православац с пуним правом може да се љути и да каже па кад више волиш ту другу државу онда иди тамо, шта ћеш овде. Што се тиче дела интелигенције Срба православаца могу рећи да и ту има много неразумевања и предрасуда. Многи се тешко ослобађају појма „турчење“ и „Турчин“ са свом негативном конотациојом која из тога проистиче. То даје оружије у руке муслиманским екстремистима да увек могу да шире анимозитет код муслимана према сабраћи Србима православцима, као и дозу страха и несигурности. Имао сам прилике да и мени неки од тих острашћених муслимана Бошњака кажу: „Видиш ли ти да те они неће, а ти запео да си Србин“. Мој одговор у смиреном тону је увек био: „Ако ову земљу прихватимо као своју, а ми и немамо другу, и не бежимо од свог порекла, језика, народних традиција мораће нас прихватити. Немојте да одговарате инаћењем и контрирањем, јер уместо да се приближавате, поштујете и разумете ви се укопавате у ровове и само пуцате једни на друге на задовољство наших заједничких непријатеља. Тако се иде само у несрећу“.
На почетку сам рекао да је политизација присутна код великог дела политичке и интелектуалне елите како код муслимана тако и код православаца. Те елите из својих себичних разлога и политичких интереса скупљају поене да би задржали постојеће положаје или да би дошли до њих. Својим иступањима често пуцају свим и свачим једни на друге и обичан свет увлаче у сукобе и шире неповерење. Њима је важно да добију изборе и уносне положаје.
И једни и други треба да знају и уважавају „Да је брат мио које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“
6. Многи виђени исламизирани Срби кроз историју, у дубини душе, нису се одрекли својих корена, помагали су православни живаљ, градили Србима мостове, светиње… Кажите нам нешто више о томе, будите љубазни, наведите нам имена познатих исламизираних Срба који су били дубоко свесни свог порекла ( кроз векове).
Да, то је тачно. Подугачак би био списак тих наших славних и честитих предака који су у османлијској држави, као и за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, заузимали високе државне, војне, судске и друге положаје. Једно време у 16.веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком. Између осталог и султани Мехмед Фатих и Сулејман Законодавац су одлично говорили српски. Иса-бег Исхаковић, оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода Хранушића, затим да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића, Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака(Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ многих других. Доста је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој крај ни да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. И у 19.веку већина муслиманског беговата и високе улеме је знала своје корене и чувало свој језик и ћирилично писмо. То писмо је називано босанчицом која се дуго задржала, беговским писмом, а и сами неки бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17.веку је књижевник Хеваји Ускупи из Тузле написао српско-турски речник.
Међу бројном муслиманском елитом која се у националном смислу сматрала Србима треба истакнути неке бегове, аге, богате трговце, интелектуалце као што су били из чувених породица Љубовића, Карабеговића, Градашчевића, Сулејманпашића, Хасанбеговића, Мушовића, Муратбеговића, Селмановића, Селимовића, Бајровића, Диздаревића, Кучевића, Расовца, Спаховића, Кадића, Чавића, Хашимбеговића, Хасанагића, Ћемаловића и многих других. Међу интелектуалцима да поменем само Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића, Авда Карабеговића Хасанбеговог, Авда Карабеговића, Салиха Карабеговића, Шукрију Куртчехајића, Дервиш-бега Љубовића, Смаил-агу Ћемаловића, Османа Ђикића, Хатиџу Ђикић, Хасана Ребца, Ахмеда Мехмедбашића, Авда Хума, Мешу Селимовића,Ћамила Сијарића, Скендера Куленовића, Емира Кустурицу, Дервиша Сушића итд.
6-А Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој, светосавској вери! Наведите неке најпознатије. Шта то говори о њима, будући да је за тај гест потребна челична воља, велика вера и љубав према својим коренима и истини.
Било је враћања неких муслимана прадедовској вери. Неки су то чинили дубоко убеђени у исправност тог чина док су неки то чинили из нужде или под присилом после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то треба да буде лични чин сваког човека. Промена вере у сваком случају треба да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања. Као један веома изузетан пример наводим нашег славног редитеља и филмског ствараоца, и ствараоца на другим пољима Емира Кустурицу. Господин Кустурица је изузетна личност, храбар и доследан у својим схватањима. Ја му се дивим.
7. Ви сте историчар, и браните историјску истину, без обзира на чињеницу што се то нимало не свиђа појединим актуелним верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву. Они би муслимане да подведу под неку другу расу, да их потпуно одвоје од корена. Да ли смо у праву?
Наравно да у томе што кажете има истине. Пре свега није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују. Њихов би посао требао да буде рад са верницима као верницима, а не као политичким људима и да се брину о одржавању и изградњи верских објеката и установа. Они треба да своје вернике уче толеранцији и љубави према свим божијим робовима без обзира на веру и нацију и да поштују државу у којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе.
Већ сам рекао да сам, као и многи други, проучио обиље документа тзв.првог реда која недвосмислено показују да је становништво у нашим земљама било у огромној већини српско без обзира да ли је исповедало православну или катиоличку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15,16 и 17 века. У тим прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска ни персијска већ словенска, у нашем случају српска. У некима су наведени и попови, калуђери, цркве и манастири. Па какви би то још требали докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То што та истина не одговара неким муслиманским верским вођама могу да разумем, али их не могу да оправдавам.
Међутим, политичке вође ни у ком случају неби смеле да заводе муслимане због тренутних политичких поена ради стварања неких посебности у националном или расном смислу те их и на тај начин конфронтирају са својим дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од 1993.године изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у Босни и Херцеговини, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци (свака част тим народима). Муслимани могу бити само оно што и јесу по пореклу, језику и још увек многим сачуваним ранијим народним обичајима. Огроман је број наших муслимана који имају српска, односно словенска презимена.
Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Да се разумемо. Ја не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати одређене научно утемељене одреднице.
7. Позната је и Ваша професионална заинтересованост за култ Светог Саве, и однос муслимана према највећем српском светитељу кроз векове. Будите љубазни, будући да се веома мало зна, кажите нем нешто више о томе.
Бавећи се теренским истраживањима у вези порекла и исламизације на Сјеничко-пештерској висоравни и Полимљу, као и у целој Старој Рашкој, неки најстарији муслимани и мушког и посебно женског пола својим казивањима везана за народне традиције дали су ми шлагворт да се мало више заинтересујем за остатке култа св.Саве код муслиманске популације. Морам признати да сам био изненађен одговорима на нека моја питања која сам постављао настаријим казивачима. Неведим неке примере. У разговору са Алијом Тарићем из сјеничког села Кладнице, који је тада имао 94 година (умро у 98. 1990.године)поставио сам му, између осталих и следеће питање: «Амиџа, зашто често помињеш Савиндан у вези неког догађај као за Савиндан, по Савиндану». Одговорио је кратко: «Ово је заветна земља». У вези са тим питањем није више ништа хтео да ми каже. У селу Папиће на Пештерској висоравни најстарија жена Зада Папић, која је тада имала 98, а умрла је 1996. у 108.години, ми је такође дала интересантан одгвор. Рекао сам јој да су ми причали да се за Савиндан у многим муслиманским кућама спрема неко посебно јело па ме интересује које је то јело и зашто то муслиманке раде. «Мој синко, то јело је масеница, а тако је радила и моја мајка и моја бијача (баба)». Такође ми је рекла «да за Савицу мора спремити масеницу».
Осим ових примера из новијег времена мора се рећи да су муслимани пријепољског краја, Полимља па и из удаљенијих крајева долазили на гроб св.Саве у манастиру Милешеви тражећи утехе и лека.
Доносили су вредне дарове и штитили манастир Милешеву као и своју светињу, јер је ту почивало тело св.Саве. У то време имао се утисак да је св.Сава био општенародни светац. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин Синан-паша наредио спаљивање моштију св.Саве на Врачару код Београда 1594.године желећи да се домаћи муслимани, тадашњи Турци, одврате од манастира Милешеве и забораве култ св.Саве. У томе није успео већ је, напротив, тим својим варварским гестом постигао контраефекат. До скора на планини Јадовнику на Савину воду ишле су жене муслиманке које су нероткиње верујући да ће пијући ту води остати трудне. Ниједан муслиман у том крају неће напојити стоку на тој води нити дозволити да уопште приђе тој води.
8. Има ли смисла разграничавати муслиманску од српске књижевности, када се зна ко су мислимани, чијим језиком пишу и говоре? Када се зна да смо истог српског корена!
Сматрам да нема никаквог смисла раздвајати књижевно стваралаштво писаца једног истог народа. Говори се и пише истим језиком и писмом. То раздвајање нема никаве везе са науком и уметношћу. То раздвајање је само ствар политике, а када се она много меша у науку и у уметност зна се какаве ће и чије ће оне бити. Религиозна књижевност је нешто друго.
9. Да ли сте као представник интелектуалне елите у Рашкој области али и у Србији, имали проблема због Вашег доследног става поштовања историјске истине?
Они који су ме осуђивали и који ме и даље осуђују, мада у последње време нешто мање, из незнања и неразумевања незамерам им. Њих само жалим, јер су их они који су водили политику злоупотребљавали. Међутим, нажалост, било је оних који су требали да имају знанствени и интелектуални приступ питањима наше прошлости и садашњости, али из прагматичних и политичких интереса, да не кажем профитабилних интереса, нападали су ме и оспоравали моја сазнања и мишљења, и не само моја. Имао сам ситуација када су ме паушално нападали без обзира што неке моје радове нису ни читали. Неки муслимански назови политичари су ме једноставно игнорисали и нису дозвољавали да општина у Сјеници помаже штампање мојих књига „Сјеница“ и „Кладница“. Нису хтели ни да откупе један број примерака. Директор библиотеке у Сјеници је 2004.године откупио три примерка моје књиге „Сјеница“на своју одговорност што значи да има муслимаснких интелектуалаца који разумеју о чему ја пишем али због свог положаја и незамерања са оним екстремним несмеју да то јавно испоље. Ове године је изашла из штампе моја књига „Кладница“ и 200 примерака нема ко да откупи. Да је ту научну монографију написао неко други и са другачијим схватањима било би откупљено и много више примерака. Ипак је штампање помогло и неколико угледних муслимана из Сјенице који се изјашњавају као Бошњаци. То значи да поштују моја уверења и мој рад. Ја им се и овом приликом захваљујем.
10. Коме одговара подгревање муслимаснско-православне неслоге, народа истог порекла, исте крви, истог језика, писма?
На унутрашњем плану подгревање неслоге, сукоба и неразумевања између муслимана и православаца одговара оним политичарима и верским вођама који на томе граде своје каријере. Када им затреба они прогласе опасност или угроженост вере, наводно и нације, од друге вере и нације. У то се обавезно укључују и многи електронски и писани медији чији је учинак јако велики, ако не и највећи. Ја често у шали кажем да су медији не седма већ прва сила. То одговара нашим деструктивним, криминалу и злочинима склоним елементима који могу да дођу до изражаја само у смутним и ратним временима, како код муслимана, тако и код православаца. Они се тада појављују као браниоци и заштитници вере који су спремни и да ратују иако апсолутно највећи број њих никада није ни ушао у цркву и џамију нити знају шта је то вера и веровање. Тада се њима указује прилика да пљачкају, руше, пале и убијају. Таква деловања наносе тешко поправљиве или непоправљиве штете и сопственом народу. Много времена и много рада паметних и честитих људи треба да се такве појаве амортизују или уклоне, мада се тешко забораве. Оним ученим и добронамерним у тим временима остаје да само ућуте, јер због свог знања, мудрости и добронамерности могу да од таквих изгубе главу.
Та наша несрећна неслога и те како одговара нашим старим и новим непријатељима. Освајачи и окупатори наших земаља Османлијска Империја, Хабзбуршка Монархија, па и Немачка, су се и те како служили оном универзалном Дивиде ет Импера. То данас чине ЕУ и САД. Мислим да би Српска православна црква и Исламска заједнице морале у интересу огромне већине својих верника много више да пораде на међуверској толеранцији и сарадњи. Национални и државни интереси треба за све да су исти. И СПЦ и ИЗ као институције морале би да много више контактирају преко својих представника и тиме амортизују неке лоше политичке потезе неодговорних појединаца и са једне и са друге стране, а и неких публициста и квази историчара. Мислим да би и држава на основу свог уставно-правног система могла и требала да буде ригорознија и доследнија у санкционисању оних који делују на тровању тих односа што има за последицу политичку и уопште друштвену нестабилност, па и сваковрсну несигурност.
11. Зашто смо – наивни и кратковиди сви ми?
Ех, зашто? Много би се и о томе могло размишљати и писати. Тренутни интереси и материјалне користи великог дела оних који су увек спремни да се удварају свему и свакоме почевши од оног у фирми или установи, па до оног ко је у некој власти па тако и окупатору, као и потенцијалном освајачу. Удварат ће се и црном ђаволу, ако треба. Тако раде они за које наш народ каже да су промућурнији и сналажљивији. Баш њих брига за националне и државне интересе. Такви уколико се и баве политиком раде то само да би остварили своје краткорочне материјалне интересе и обезбедили само своје породице. То је за њих тренутно профитабилно. Такво понашање јесте израз кратковидости које наноси огромну штету општим интересима. Неки су, опет, малодушни и не виде могућност да се нешто битно промени на боље у смислу националних, економских и државних интереса сматрајући да све решава неко други и моћнији. Они делатници и прегаоци који схватају сву погубност таквог кратковидог и наивног гледања и понашања и који се боре за шире и дугорочније интересе народа и државе често се баш они код већне народа сматрају наивним, па чак и будалама, јер многи добро наплаћују сваку реч и сваки свој корак. Да ли је наивност у суштини израз једне дубоко усађене доброте у човеку па да због тога и не види сву поквареност и грозоту у понашању и деловању многих људи? Добри људи не мисле, бар не одмах, на шићар и брзо заборављају зла и не мисле на освете, али су и лако поводљиви што зли и неморални знају добро да искористе и злоупотребе. То се, у извесној мери, може казати и за добар део нашег народа.
Мислим да и општа кризна ситуација у окружењу и шире делује депримирајуће и дефетистички на добар део наше политичке и интелектуалне елите, а не само на шире народне масе. Губи се и нада у неку сигурнију перспективу. Тако се рађа и плодно тло за сваковрсне мимикрије и конформизам и за остваривање краткорочних жеља и потреба.
12. Проф. Селимовићу, да ли се вековни латентни сукоб због историјског неразумевања, и немирења, који силни подгрејавају, кад год им се прохте да Балканом тече словенска крв, било муслиманска или православна, може некако зауставити за сва времена? Како да се превазиђе, та до сада, најцрња непомирљивост?
На ово питање је тешко дати неки оптимистички одговор, јер и ми сами тој неслози доприносимо из личних, групних или партијских интереса. Од средњег века имали смо увек неку туђу државу коју нисмо могли да волимо. Када смо поново створили своју државу тешко се навикавамо да је поштујемо кроз уважавање и доследно спровођење закона и правила заједничког живота. Међу нама и у обичном , а не само у политичком животу има доста ароганције, нетрпељивости, искључивости. Све је то плодно тло за деструктивно деловање изнутра на слабљењу целог државног устројства, друштвеног понашања у смислу уважавања разлика и посебних интереса. Верски фактор је увек погодан за непријатељско деловање како изнутра тако и извана. У последње време приметна је политизација у раду верских институција. Сигурно ни то није без ментора са стране. Балкан, „тај олујни ћошак Европе“ и „буре барута“ које је увек спремно да експлодира, од памтивека је због свог геостратешког положаја на удару великих сила. Ни данас се није ништа променило. Ко је био господар Балкана био је или је могао постати господарем Блиског истока, Црноморског басена и Кавказа. Велики имају само једно правило: „Или се склони или се поклони“. Имам утисак да се тзв.источно питање још није дефинитивно решило, а очигледно је да се још спроводи и познати Дранг нацх Остен. Ипак да се послужим оном чувеном Пашићевом: „Нема нам спаса, али нећемо пропасти“.
13. Одакле Ви водите порекло и када су Ваши преци Селимовићи прихватили ислам. Коју славу су славили?
Радио сам нешто и на томе, мада недовољно. Има у томе истине када кажу „код мајстора је најгоре“. Још као дете слушао сам разговоре мог оца са притељима и комшијама о много чему. Једном приликом су причали о својим старинама. Запамтио сам да је отац говорио да смо ми Селимовићи из Херцеговине и да смо прешли у ислам много давно. Један од комшија, мислим да се презивао Туралић, приупитао је мог оца да ли зна како су се презивали пре примања ислама, а отац је одговорио да су се презивали Вујовићи. Ја сам на основу тих оскудних сазнања из детињства касније успео да утврдим да се тај мој далеки предак Селим исламизирао негде у првој половини 17.века. Ти Вујовићи, потоњи Селимовићи, живели су у једном селу између Билеће и Требиња. Тамошњи Вујовићи су славили св.Арханђела. Као турске спахије и официри расељавали су се по Херцеговини и Босни. Међу њима је било богатих златара и трговаца.
14. Велика река српског народа историјски се рачва у три тока муслимански, католички и онај главни коренити, православни. Зашто ова околност не може да се искористи за много узвишеније и мудрије историјске циљеве, или ћемо наивно увек дозвољавати да нас завађају западњаци, Ватикан, турски апетити, у сваком случају, они који су жедни балканске крви и земаља и своје моћи ?
Да, српски народ је био права река. Међутим, историјске околности су довеле до тога да се у верском погледу поделио у три вере. Није то само специфичност српског народа. Многи народи имају такву ситуацију, али су у националном погледу остали јединствени. Код нас је проблем у томе што су се наше мале југословенске нације углавном конституисале на верско-конфесионалном и донекле регионалном принципу. То се десило и са Србима па су недавно настале нове нације као црногорска, македонска, муслиманско-бошњачка. Интересима Ватикана и Запада то свакако одговара, јер што смо ситнији лакше је са нама владати, манипулисати и поткусуривати са нама своје империјалне апетите. Питање је да ли ће се све и на томе зауставити. Ту се сада појављује и неосманизам који такође има своје планове и интересе. Садашња Турска је регионална економска, војна и политичка сила. То ће сигурно Ватикан, НАТО и САД знати да искористе за своје циљеве на Балкану. Посебна пажња се и иначе посвећује Србији како би се њена привреда и финансије што више преузеле чиме би се веома битно угрозио њен политички, економски и војни положај и лакше довршила ампутација неких њених делова.
15. Муслимански народ, односно српски народ муслиманске вероисповести, преиначује свој матерњи српски језик у бошњачки, по девети пут у историји мењају своје име!!! Од чега то беже?
Чињеница је да Муслимани и даље лутају у својој националној идентификацији. То лутање и толико пута мењање националног имена постало је трагикомично. У томе се и показује сва трагедија муслимана на нашим просторима. Трагање за својим идентитетом је постало и предмет разноразних манипулација наших заједничких непријатеља. Ти наши душмани, о којима је већ било речи, дозвољавали су да се муслимани изјашњавају како хоће само не могу да буду Срби иако су у огромној већини српског порекла, говоре и пишу српским језиком и писмом. На сабору у Сарајеву 1993.године муслиманска верска, политичка и интелектуална елита се определила по трећи пут да муслимани буду Бошњаци. У том циљу било је потребно да имају и свој матерњи језик па су га назвали босански, бошњачки. Без обзира како се он звао и лаицима је јасно да је то српски језик. Синтетичке нације и језици су плод актуелне политичке активности, односно одлуке, а не један дугорочан друштвено-историјски процес који је неопходан за стварање националног колективитета, заправо идентитета. Не постоји историјски континуитет између богумилства и бошњаштва, како промотори бошњаштва то желе представити о чему сам већ нешто рекао.
16. Како појединим муслиманским верским вођама у рашкој области и БиХ, који траже велику невољу, могу бити ближи Турци, Арапи, муџахедини ( на које се позивају) од њихове – браће Срба? Да ли су свесни да чине ужасно зло сопственом народу. И потомству, јер им у наслеђе уместо љубави остављају мржњу?
Мислим да сам добрим делом на ово питање већ дао своје мишљење одговарајући на нека преходна питања. Не могу да нама муслиманима Бошњацима буду ближи ни Турци ни Арапи, нити било који други народ од наше браће и суграђана Срба. Ја се пуно пута сетим оне народне: «Ко неће брата за брата хоће туђина за господара», као и «Брат је мио које вере био». Нажалост, много често се то заборавља. Тих дивних речи се сетимо онда када нас тресне по глави, али пошто смо слабог историјског памћења брзо те удрце заборављамо. Ми смо, по свој прилици, рођењем оперисани од историјских поука и порука. Изгледа да је наш усуд да свака наша генерација мора да се сукоби и међусобно ратује, додуше и уз менторисање и асистенцију наших и старих и нових «пријатеља». Њима је стало да стално подгрејавају верске суревњивости, мржња и освета да би реализовали своје империјалне планове. Већ сам рекао да неке верске вође праве раздор код сопствених верника. Уместо да се баве вером они се баве политиком и својим ставовима подгрејавају сукобе и мржњу према верницима православцима. Мислим да они то раде свесно и дугорочно и свакао уз политичку и материјалну подршку из иностранства. Они вешто користе тренутно тешко унутрашње стање у држави и њен садашњи положај на међународном плану.
17. Будите љубазни кажите за наше читаоце нешто о Вама, професији, Вашим књигама, учешћу на научним скуповима. Или како се то каже о Вашој биографији.
Тешко је говорити о себи. Могу вам само рећи да сам рођен 25.октобра 1944.године у Тешњу, БиХ. Основну школу и гимназију сам завршио у родном граду, а студије у Сарајеву. Радио сам као наставник историје и директор школе у Кладници и секретар СИЗ за основно образовање у Сјеници, затим као директор у Гопдијеву и Сушици (Бијело Поље). Историјом као науком почео сам се бавити скоро одмах по завршетку студија. Област мог посебног интзересовања је порекло, исламизација, демографски и миграциони процеси на Сјеничко-пештерској висоравни и у целој Старој Рашкој или Рашкој области. Активни сам учесник многих научних скупова и стални сарадник више научних зборника и ревија. До сада сам објавио преко 50 научних радова који су публиковани у научним зборницима историјских музеја и архива у Србији и Црној Гори. Аутор сам студија «Сјеница» и «Кладница» и један од аутора антропогеографске студије «Сјенички крај». У штампи је нова књига «Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“.