Зашто се распад Југославије тумачи теоријом завере
Дубравка Стојановић и Твртко Јаковина
У најновијем Мосту РСЕ разговарало се о томе зашто је на подручју бивше Југославије толико популарна теорија завере. Саговорници су били два историчара и професора Филозофског факултета - Дубравка Стојановић из Београда и Твртко Јаковина из Загреба.
Било је речи о томе у којој мери се распад Југославије тумачи завером, зашто је деведесетих година у Србији била доминантна прича да се цео свет заверио против Срба, како се у Хрватској негује прича да је Хрватска стекла независност упркос противљењу најмоћнијих светских сила, ко смишља приче о заверама, да ли је циљ тих прича да се властити народ представи као жртва, зашто су најпопуларније приче о масонским и јеврејским заверама, о повезаности теорије завере са национализмом, како данашњи политичари лансирају приче о заверама да би скренули пажњу са очајне економске ситуације, како је интернет постао главно средство за ширење најневероватнијих прича о заверама, као и о томе зашто људи масовно верују у такве теорије, иако су оне противне здравом разуму.
У којој мери се распад Југославије тумачи завером?
Дубравка Стојановић: Рекла бих да се тај распад искључиво тумачи завером, бар кад је реч о већинском тумачењу. Тиме се скида сопствена одговорност. Кад је реч о већинском мишљењу у Србији, за распад Југославије "криви су", пре свега, Немачка, Ватикан и остале велике силе које су по том тумачењу разбиле Југославију, као и Словенија и Хрватска које су напустиле ту државу и на тај начин је срушиле. Ми се још нисмо помакли од тумачења Слободана Милошевића.
Твртко Јаковина: Кад је ријеч о распаду Југославије, у Хрватској се мање баве теоријом завјере због тога што је превладавајуће мишљење да су за све криви, а тко други него Срби, па је онда вањски фактор мање присутан. Међутим, овдје имате једну другу причу - да Хрватску нитко на кугли земаљској није хтио, а да је она унаточ томе настала, па је онда и њезина самосталност пуно специјалнија и посебнија од независности свих других држава у свијету које су у то вријеме постале неовисне.
Да ли се причом о завери бави и историјска наука?
Дубравка Стојановић: Она се бави причом о завери на тај начин што тврди да још увек не може да се бави распадом Југославије због тога што нема дистанце. Међутим, ми који смо се тиме бавили показали смо да итекако има много историјских извора. Многи од нас користили су их и током рата да би показали како је до тог рата дошло. Према томе, један од начина на који историјска наука потпирује, ако тако могу да кажем, теорију завере је то што се она не бави последњим ратом тврдећи да то није могуће.
Истовремено, оно што се учи у школама и што пише у уџбеницима је пар еxеленце теорија завере. Ту су и Немачка и Геншер, а онда, наравно, и Словенија и Хрватска које руше Југославију. Та прича је у свим актуелним уџбеницима. Анализирала сам свих пет-шест уџбеника за осми разред основне школе и четврти гимназије. То је једино тумачење.
Твртко Јаковина: У Хрватској је готово опћи консензус да је то што се догодило било позитивно и прижељкивано, потврђено на референдуму и на изборима и коначно санкционирано од међународне заједнице. Према томе, распад Југославије није упитан, с обзиром - бићу мало ироничан - да је Југославија била смишљена да би се Хрвате држало у покорности.
Нама проблеми настају касније, почетком деведесетих година, када се у причи о Домовинском рату жели поднагласити вањски фактор да би се уздигла властита величина и побједа. Интервенција НАТО-вих авиона на книнске радаре, која се спомињала тијеком операције Олуја, касније је потпуно нестала из наше слике - не би ли се на тај начин побједа учинила само и једино хрватском. Она је, дакле, постигнута без икакве стране асистенције, па је на тај начин већа и значајнија.
Деведесетих година у Србији је била доминатна прича да се цео свет заверио против Срба. Колико је та прича присутна и данас?
Дубравка Стојановић: Наравно да је има мање, али се она стално може појавити. У последње време се појављује нарочито у говорима председника Николића, он је просто тај ресор задржао за себе, ако бих тако могла да кажем. Томислав Николић се врло често бави историјом, готово да држи предавања о историји, и та његова тумачења увек се сведу на оно што је најједноставније - на стереотипе и теорију завере.
Он увек помиње NATO бомбардовање, а помињу га и многи други да би, кад немају аргументе, критичарима запушули уста, а нико се не запита како смо баш ми дошли у ситуацију да нас читав НАТО пакт бомбардује и каква је наша одговорност у свему томе. Не мислим наша - него одговорност српског руководства.
И у Хрватској је деведесетих година била доминатна прича о уроти против хрватске независности. Колико је она актуелна и данас?
Твртко Јаковина: Многе од наших потешкоћа су се објашњавале тиме да Хрватска није била жељена, да није била вољена, да је настала супротиву свим свјетским круговима и међународној заједници. Ту су се онда помињали, не бих рекао толико хрватски непријатељи, колико српски пријатељи. Помињало се да су Французи били српски пријатељи, да не говоримо о Русима, да су Британци били заговорници краља, па је тиме објашњавано због чега нам ове или оне ствари не иду и због чега имамо потешкоће и томе слично.
Када је Столтенберг био изабран за једног од посредника, подсјећало се да је био амбасадор у Београду, а кад би шведски министар вањских послова, који је био високи представник у Босни и Херцеговину, дао овакву или онакву изјаву постављало се питање колика је у томе била улога његове жене која је са ових простора. Не ради се ту само о теорији завјере, него ми овдје размишљамо на тај начин, размишљамо црно-бијело тражећи најједноставнија рјешења. Тако већина људи, на жалост, воли функционирати.
Да ли је циљ приче о завери да се властити народ представи као жртва моћних светских сила или суседа?
Дубравка Стојановић: Ту има неколико циљева. Први циљ је овај о коме је говорио колега Јаковина - да се све сведе на најједноставнију матрицу и да се читав свет и сви односи у прошлости, садашњости и будућности објасне на врло једноставан начин, свима разумљив и прихватљив.
Други мотив је да ваша страна испадне жртва свих светских и регионалних догађаја, јер жртва производи далеко веће емоције и далеко већу емпатију него победник. У свим тим играма са прошлошћу, у свим тим културама сећања, политички је далеко значајније бити жртва него победник. И трећи циљ је скидање одговорности са себе. Јер, ако одговорност припишете другима, онда ваше одговорности нема.
Твртко Јаковина: У Хрватској је доминантна прича да Хрвати никада никога нису нападали, да су се увијек бранили и да никада нису освајали туђе, док се то, ето, не може рећи за наше сусједе. То је напросто матрица по којој живите. Оно што мене забрињава је - како је могуће да се неке ствари тако дуго не мијењају, јер да бисте видјели колико су оне неразумне не морати бити школовани, поготово не школовани повјесничари, него треба да имате здрав разум. Умјесто да, овакви мали какви јесмо, тражимо своје мјесто у будућем свијету, ми се бавимо оним што се догодило прије седамдесет или двадесет пет година.
Идуће године ће бити седамдесет година од завршетка Другог свјетског рата и 25 година од Домовинског рата. Невјеројатно пуно времена је прошло, а ми смо још увијек у тим темама и то не на начин који је критичан. Ту причу највише потенцирају они који у овој земљи од двадесет пет година неовисности само седам нису били на власти. Они и даље говоре о удбашима, уроти, забрани да се о томе прича, о потреби да се то разријеши, како бисмо наводно коначно кренули напријед. Ту, заиста, недостаје здравог разума.
Недавно је министар у влади Србије Александар Вулин лансирао причу да су Американци извршили притисак на Хашки трибунал да пусти Шешеља како би он дестабилизовао прилике у Србији.
Дубравка Стојановић: То се баш не слаже са оним ранијим причама да Американци притискају Хашки трибунал да осуди што више Срба, па су непрекидно пребројавали колико је осуђено Срба, а колико свих других, доказујући да је суд антисрпски. Ако је генерална америчка политика да се осуди што више Срба - зашто би сада пустили Шешеља. Ту се нешто не слаже. За теорију завере је типично да у њој нема логике, тако да цела конструкција пада када почнете да постављате елементарна логична питања. Теорији завере не треба логика. Она има своју заводљивост друге врсте, која је у једноставности и у емоцијама.
Свака теорија завере је успешна онда када буди одређене емоције. Те емоције су увек уперене против некога који вам наводно ради о глави. На тај начин се отвара вентил мржње за страшне социјалне фрустрације које се због изузетно тешке економске ситуације свакодневно акумулирају. Једном ћете мрзети суседне народе, други пут своје суграђане који су друкчији од вас, трећи пут Јевреје, четврти пут Ангелу Меркел и ко зна кога још. Код нас се, богами, тај циљ из дана у дан мења.
Рекао бих да се причама о заверама од данашњих политичара на простору бивше Југославије највише бави Милорад Додик. Након оног инцидента са албанским дроном на фудбалској утакмици Србија - Албанија Додик је изјавио да је све то урађено да би се у Србији направио хаос и отказала посета председника Путина, а да иза тога стоје европске структуре.
Дубравка Стојановић: Све можете да кажете. У томе је огромна привлачност теорије завере, јер можете да правите најневероватније конструкције. Сетила сам се наших заједничких књига, балканских уџбеника историје. Тај пројекат је у Грчкој нападнут као јеврејско-сорошевско-османска завера. Ако можете да нађете такву заверу, онда заиста све можете да нађете. Теорија завере је огромно поље слободе.
Ко смишља приче о заверама? Да ли оне спонтано настају или је то дело такозваних спин доктора?
Твртко Јаковина: Можда су доиста спин доктори, па могу бити ироничан и рећи како је то код нас било популарно почетком 2014. године, посебно у случају Перковић, а онда се наставило и даље - о УДБИ која и даље влада Хрватском, што би доиста било равно чуду да 25 година након нестанка једне државе њена тајна служба и даље управља свим стварима. То би била класична завјера.
Међутим, како је колегица Стојановић рекла, довољно је поставити логично питање. Ако поставите логично питање, све конструкције о уроти постају бесмислене. Могу вам одговорити једино тако да вас оптуже да сте у најмању руку наивни или да припадате кругу уротника или оних који желе све лоше властитом народу.
Споменућу једну причу која, додуше, долази са најдеснијих портала. Предсједник Јосиповић је ланисрао своју кампању из такозваног Мештровићевога павиљона, то је умјетнички павиљон у средишту Загреба. Та зграда, која спада међу најбоље ствари које је Мештровић уопће направио, је округла, па су онда написали да Јосиповић није случајно изабрао такву зграду, јер она има облик масонског окупљалишта, па је онда јасно тко управља овом земљом. То су дјеца удбаша, када већ нема удбаша, и масонски кругови који вуку конце, не само код нас, него у свијету, а они су, зна се, против исконског хрватства.
Господин Јаковина је поменуо масоне. Колико знам у Србији је доста раширена прича о масонским заверама, о томе су написане књиге и књиге. Навелико се писало и да је Тито био масон.
Дубравка Стојановић: Како да не. То је једна од омиљених теорија завере - свуда, не само код нас. Зашто људи причају о заверама? Зато што се, када о томе причају, осећају надмоћно. Када у неком друштву кажете: "Боже, како то не знате, па тај и тај је масон", онда ви добијате на важности јер, ето, имате ексклузивну информацију. Према томе, то је и психолошки важно. Ви дижете властити углед, а истовремено оправдавате свој народ. Питали сте да ли завере смишљају спин доктори. То, наравно, није искључено, поготово зато што у том домену има апсолутно бриљантних ствари.
Ђинђићу је, например, одмах прикачено да је немачки ђак и то је заиста генијалан маркетиншки трик, јер у нашем народу ђаци нису баш омиљени, а поготово не немачки. Кад за некога кажете да је немачки ђак - тиме је све речено. Он није наш, ем је прешколован, ем је одрођен, а још је уз то и Немац. Он је на крају тако и убијен - као немачки ђак, као неко ко није наш и ко ту смета.
Карактеристично је да се приче о заверама највише шире на интернету и по таблоидима. Они су, изгледа, врло погодни за ширење таквих теорија.
Твртко Јаковина: Да, кад преко интерената пласирате сумњу или лаж о некоме, ви то уведете у интернетски простор. Онда се то врти, најприје на порталима, а касније и у озбиљним медијима. Када се пишу анализе о одређеним личностима, онда се каже да има и неких који о тој личности тврде то и то, па се помене нека лаж и онда она, додуше са упитником, добија право грађанства. Људи на тај начин могу добити стигму које се никада не могу ослободити. То негдје лебди и стално се понавља.
Ја пратим рекације мојих студената, када им причајући о неком политичару или значајној личности онако успут споменем да је та и та личност жидовског поријекла. У свакој групи у којој сам предавао увијек постоји по двоје-троје оних који реагирају по моделу - аха, зна се, дакле, ко има власт над свијетом. Фасцинантно је колико дуго трају те предрасуде, иако овдје има врло мало Жидова.
Да, када је неко изузетно успео у животу, онда се обично тражи има ли какву везу са Јеврејима, да ли иза њега стоји јеврејски лоби, колико му је помогао. То је, чини ми се, опште место.
Дубравка Стојановић: Апсолутно. Јер то вам нуди објашњење за ваш лични неуспех. Кажете: "Он је успео зато што је масон или Јевреј" и онда решавате свој психолошки проблем. У томе је снага теорије завере. Што се тиче интернета, он је врло опасан противник. Радили смо нека истраживања у Србији која су показала да су на интернету, кад је реч о историјским темама, можда свега два посто заступљени стручњаци, а 98 посто је параисториографија, тако да интеренет има веома контроверзну улогу. Ми се непрекидно безуспешно залажемо да се направи модел школства који ће одговорити на тај изазов, то јест да се деца оспособе да имају отклон према свему ономе што могу прочитати на интернету.
Довољно је само у Google укуцати завере против Срба, па да добијете мноштво најневероватнијих теорија. То је сада све доступно и то се шири преко интернета. Раније је постојала читава издавачка делатност која се бавила, да тако кажем, завереничком литературом, а сада се све преселило на интернет.
Дубравка Стојановић: Тога је било, поготово крајем осамдесетих. Било је људи, разних повратника из Америке, којима је тамо било забрањено да објављују антисемитске књиге и онда су дошли у рајску слободну земљу Србију где су могли све то да објаве. Међутим, ви сте тада могли да се надате да се једног дана, када постанемо уређеније друштво, такве књиге неће моћи објављивати, али интенет је то потпуно обесмислио. Тамо можете наћи и Mein Kampf и Протоколе сионских мудраца. Све то имате на интернету.
Да ли је теорија завере увек повезана за национализмом?
Твртко Јаковина: Рекао бих да је врло често повезана, али национализам се задњих стотињак година јако добро носи, па је он повезан и са социјалним протестима и побунама. И прича о удбашима је национализам, јер су они у нашем хрватском случају Југославени. Поменуо бих и нешто што је можда за длаку блаже од теорије завјере, али није пуно даље од тога. Тема, којом сам се на почетку каријере бавио, била је долазак предсједника Никсона 1970. године у Београд, Загреб и Кумровец.
У неким озбиљнијим круговима - не можда хисториографским, јер се хисториографија тада тим стварима није бавила - говорило се да је он намјерно дошао баш на почетку Хрватског прољећа, као што је касније тумачено да је Тито приликом узвратне посјете Сједињеним Америчким Државама добио зелено свијетло за рушење Хрватског прољећа. То показује колико ми мислимо да смо важни, па се, ето, у Америци говори о томе што ће бити у Загребу.
Најважнији кругови у свијету се баве нама. Ту спада и она прича да је Хрватска настала, иако је цијели свијет био против њезиног настанка. Тиме себе истичете, ваша побједа је тиме важнија и сјајнија. Иде се дотле да сисачки бискуп говори да је настанак хрватске државе био божје чудо.
Зашто људи толико верују да иза многих догађаја стоји завера, иако ту има много глупости и нелогичности?
Твртко Јаковина: Људи у то вјерују, јер је тако једноставније, јер су тако говорили и њихови стари. То је тобоже некаква мудрост. То је све карактеристично за ово поднебље. На жалост, не могу одговорити због чега људи вјерују у тоталне глупости и како је то могуће, иако су неке од тих тоталних глупости скривиле смрт милијуна људи. Зашто је то функционирало у срединама гдје таквих страхова ни по чему не би требало бити?
У вријеме Хитлеровог доласка на власт, у Њемачкој је било мање од један посто Жидова. Холокауст се догодио у земљи, која је на попису становништва 1932. године избацила рубрику неписмен, јер су сви били писмени. Холокауст се, дакле, догодио у најразвијенијој европској земљи. Тамо је било могуће проширити вјеровање у такве ствари. Ако је то могло у Њемачкој, онда је и код нас неке ствари лакше прогурати. Наше теорије завјере су још више невјеројатне него оне у Њемачкој тридесетих година.
Дубравка Стојановић: Сви разлози које смо овде навели показују колика је моћ теорије завере. Могле би се наћи и религијске димензије веровања у заверу, јер и религије почивају на најједностванијим објашњењима која ни мало нису логична. Због тога је борба против свега тога тешка, поготово када се живи у тешким временима као што су ова наша.