„Мојим јуначким и драгим Србима! На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци (...)
Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју отаџбину и обилићким пожртвовањем одбранити је пред многобројним, охолим непријатељем. Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе.“
регент Александар
Одмах по објави рата издата је наредба мобилизације војске. Србија брзо, на основу Путниковог плана, мобилише око 450.000 војника, односно сваког мушкарца способног да носи пушку. Врховна команда је имала војску која је тек била демобилисана, са великим искуством из претходних ратова. Са мобилизацијом није било проблема, те је концентрација трупа завршена пре рока.
Први позив био је старости између 21 и 31 године, други позив између 31 и 38, трећи позив између 38 и 45, док су последњу одбрану чинили мушкарци старости до 50 година. У случају потребе могли су се мобилисати и они преко 50. године, али и они испод 21. Тако се често на фотографијама могу видети српски дечаци у рововима, са пушкама, или пак рањени или мртви. За најмлађег војника сматра се Момчило Гаврић, рођен 1906. године. За своје јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици унапређен је у чин каплара. Демобилисан је у 12. години, као најмлађи поднаредник.
„Девет од десет војника чинило је сељаштво. Просечан војник првог позива имао је 27 година, жену, троје деце и неколико јутара земље. Цела Европа не цени тог сељака, али он иза себе има два балканска рата, тај сељак је пун самопоуздања и одлучан је да одбрани отаџбину. Живот и смрт тог сељака зависи од официра, који је и сам сељачко дете. Патријархалан и груб, српски официр се бори раме уз раме са својим војником. Таквог, способног и храброг официра, српски војник поштује, воли, цени и потпуно му верује.“
Само је војник првог позива добијао пуну опрему са фишеклијама, бајонетом и ашовом, а за остале, једноставно, није било довољно. Једино војник првог позива има модерну пушку типа „Маузер М-99“, други позив користи преправљену „Маузер Кока Ђурић“, док трећи позив користи застарело наоружање, а често је и ненаоружан. Оно што се имало, то се и кроистило. Чак ни пушака нема довољно. Регент Александар је јула 1914. године рекао руском представнику да српска војска располаже са једва 100.000 употребљивих пушака и да се боји да та околност не буде велики „мамац“ за српске непријатеље. Српска влада је још јануара 1914. године овластила свог представника у Паризу да најави да је Србији у наредних неколико година потребно око 400.000 пушака. Такође, није било довољно ни муниције, нарочито артиљеријске. Зато је највећи крик који су Пашић и министар војни изговарали страним посланицима био:
„Дајте дотурите нам муницију!“
У таквом војном стању Србији је предстојала борба на живот и смрт са десет пута већом и снажнијом царевином која се уз то претходних тридесет година стално наоружавала и спремала за рат.
Морал војника подстицан је убеђењем да једном заувек треба окончати са тим вековним непријатељем, док је љубав према отаџбини и мржња према Аустрији која окупира српски народ подизала дух и ратника и народа.
„Јунаци! На свету нема светлије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбране свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред, уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама (...)
У бој за слободу и независност српског народа! Живела Србија! Живела моја дична војска!“
регент Александар
Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју отаџбину и обилићким пожртвовањем одбранити је пред многобројним, охолим непријатељем. Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе.“
регент Александар
Одмах по објави рата издата је наредба мобилизације војске. Србија брзо, на основу Путниковог плана, мобилише око 450.000 војника, односно сваког мушкарца способног да носи пушку. Врховна команда је имала војску која је тек била демобилисана, са великим искуством из претходних ратова. Са мобилизацијом није било проблема, те је концентрација трупа завршена пре рока.
Први позив био је старости између 21 и 31 године, други позив између 31 и 38, трећи позив између 38 и 45, док су последњу одбрану чинили мушкарци старости до 50 година. У случају потребе могли су се мобилисати и они преко 50. године, али и они испод 21. Тако се често на фотографијама могу видети српски дечаци у рововима, са пушкама, или пак рањени или мртви. За најмлађег војника сматра се Момчило Гаврић, рођен 1906. године. За своје јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици унапређен је у чин каплара. Демобилисан је у 12. години, као најмлађи поднаредник.
„Девет од десет војника чинило је сељаштво. Просечан војник првог позива имао је 27 година, жену, троје деце и неколико јутара земље. Цела Европа не цени тог сељака, али он иза себе има два балканска рата, тај сељак је пун самопоуздања и одлучан је да одбрани отаџбину. Живот и смрт тог сељака зависи од официра, који је и сам сељачко дете. Патријархалан и груб, српски официр се бори раме уз раме са својим војником. Таквог, способног и храброг официра, српски војник поштује, воли, цени и потпуно му верује.“
Само је војник првог позива добијао пуну опрему са фишеклијама, бајонетом и ашовом, а за остале, једноставно, није било довољно. Једино војник првог позива има модерну пушку типа „Маузер М-99“, други позив користи преправљену „Маузер Кока Ђурић“, док трећи позив користи застарело наоружање, а често је и ненаоружан. Оно што се имало, то се и кроистило. Чак ни пушака нема довољно. Регент Александар је јула 1914. године рекао руском представнику да српска војска располаже са једва 100.000 употребљивих пушака и да се боји да та околност не буде велики „мамац“ за српске непријатеље. Српска влада је још јануара 1914. године овластила свог представника у Паризу да најави да је Србији у наредних неколико година потребно око 400.000 пушака. Такође, није било довољно ни муниције, нарочито артиљеријске. Зато је највећи крик који су Пашић и министар војни изговарали страним посланицима био:
„Дајте дотурите нам муницију!“
У таквом војном стању Србији је предстојала борба на живот и смрт са десет пута већом и снажнијом царевином која се уз то претходних тридесет година стално наоружавала и спремала за рат.
Морал војника подстицан је убеђењем да једном заувек треба окончати са тим вековним непријатељем, док је љубав према отаџбини и мржња према Аустрији која окупира српски народ подизала дух и ратника и народа.
„Јунаци! На свету нема светлије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбране свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред, уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама (...)
У бој за слободу и независност српског народа! Живела Србија! Живела моја дична војска!“
регент Александар