Милунка Савић
Најпознатија српска жена ратник родила се у селу Копривница у близини Јошаничке бање, у породици сељака. Према причи, ова девојка из Рашке пријавила се као добровољац уочи Балканских ратова 1912.године из жарке жеље да се с пушком у руци бори за ослобођење свог народа. Милунка је скратила косу и прерушена у мушкарца пријавила се у војску под именом Милун. Распоређена је у Дринску дивизију и у њеном саставу је била током оба Балканска рата. Истакла се као храбар борац, добила је чин каплара, одликована је и постављена за команданта бомбашког одељења. Њен највећи страх није била непријатељска пушка, током ратовања плашила се да не буде откривено да је Милун уствари Милунка. За дело „Жене Солунци говоре“ рекла је: „ Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране, нека то буде у ногу, или руку. Само да не буде у груди. Откриће да сам женско,кад оно, за инат метак удари у груди. Освестила сам се у превијалишту. Боже,кад се тога сетим: болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, не могу више да се кријем, нисам Милун него Милунка.“ Када се на оглас мобилизације 1914.године јавила у своју обласну команду, одбио ју је лично будући војвода, јунак Цера, Степа Степановић. Ни начелник Врховне команде Путник није хтео да је мобилише. Тек је интервенцијом мајора Воје Танкосића примљена као командир јуришног бомбашког одељења. Танкосић ју је старом војводи Путнику опсисао као неустрашиву, брзу, окретну, сналажљиву и лукаву. Ратовала је наредне четири године раме уз раме са мушкарцима, својим саборцима из Другог пешадијског пука „Кнез Михаило“, названог још и „Гвоздени пук“. Ту се такође истицала својом храброшћу, и то нарочито у време Колубарске битке, а посебну храброст показала је и на Солунском фронту. За укупно 6 година ратовања преживела је девет рањавања артиљеријским шрапнелима, мецима и бајонетима. Тешко рањену другови су је пренели и преко Албанских планина, па све до Крфа. Убрзо је унапређена у чин пешадијског наредника и постала је легенда Великог рата. Говорила је да је научила да се бори за живот, а не да убија, те је због тога често заробљавала непријатељске војнике, а није им одузимала животе. За своје подвиге одликована је највећим српским и страним одликовањима. Носилац је два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, више Златних и Сребрних медаља за храброст „Милош Обилић“, Споменице „Освећено Косово“, Споменице рата за ослобођење и уједињење, Албанске споменице, ту су чак и два ордена француске Легије части, руски Крст Светог Ђорђа, енглески Орден Светог Михаила. Она је једина жена у историји која је постала носилац француског Ратног крста са златном палмом. Године 1918. Врховна команда свих савезничких армија издала је писмену похвалу јунаштву српског наредника Милунке Савић, уз наређење да се прочита пред стројевима свих јединица Антанте у ставу мирну. Оваква почаст није указана ниједном официру и генералу током Великог рата, а Французи су је назвали „Српском Јованком Орелеанком“. Остала је легенда да није имала новца да оде на обележавање Великог рата, али када је народ на станици видео да Милунка не иде, брзо су се организовали и сакупили новац како би она отишла тамо где припада. Такође, Милунка је одбила понуду да живи у Француској и прима француску пензију. Током читавог живота служила је само својој земљи, па је после рата радила као чистачица, кројачица , а усвојила је и пуно деце које је школовала. Увек је живела скромно и често помагала другима. Када су седамдесетих година објављени чланци у новинама о томе као хероина Великог рата живи у беди и сиромаштву, комунистичка Југославија јој је доделила гарсоњеру. Милунка Савић преминула је 1973.године и сахрањена је у Алеји заслужних грађана. |