*Презентацију са предавања можете преузети у одељку "Наставнји материјал" - "Презентације" - "Нови век".
Предавање у Милутовцу
1.Стање на Балкану уочи рата
Током своје нестабилне владавине краљ Милан Обреновић се пре свега ослањао на Аустро-Угарску и са њом склопио Трговински уговор и Тајну конвенцију, којима је Србија била „везана“ за Двојну монархију.
На Берлинском конгресу српска дипломатија приближила се бечкој влади и њеном помоћу добила је нешто више, признање своје независности ,али и то не стога што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руски утицај на Балкану.
Дунавска монархија је добила право да окупира Босну и Херцеговину, иако су у тим земљама Срби чинили већину становништва. Босна и Херцеговина, српске покрајине због којих је Србија и ушла у рат против Турака, припале су једној великој царској сили да наводно привремено у њима уведе ред и умири „борбени дух“, а уствари да их поседне и присвоји.
Војни савези после конгреса постају све важнији, а Немачка, Аустро-Угарска и Италија формирају савез који почиње да доминира Европом, и угрожава интересе других Великих сила. Тај Централни савез јасно исказује намеру да окупира Балкан, на ком је главну препреку видео баш у Србији.
Србија је била принуђена да води спољну политику супротно националним интересима и препусти потпуно право царевини да уведе управу у Босни и Херцеговини, а она не само да је преузела контролу већ је и радила на уништавању српског националног идентитета стварајући вештачку „босанску“ нацију, jeзик и културу.
После мајског преврата и доласком Карађорђевића Србија мења своју спољну политику и одбија да обнови трговински уговор са суседном царевниом. Аустро Угарска затвара своје границе за српски извоз 1906., а већ 1908. Двојна монархија врши анексију Босне и Херцеговине и тако све више притиска Краљевину Србију.
Током Балканских ратова Србија је обновила колевку своје државности ослободивши Стару Србију, но Босна је још увек под војном управом суседне царевине. Млади интелектуалци у Босни у оквиру своје организације „Млада Босна“ исказују јасну намеру да се боре за уједињење и ослобођење свих југословенских народа.
У предвечерје Великог рата постало је јасно да односи Србије и Аустро-Угарске све више постају затегнути, Краљевина Србија је напредовала и постала водећа сила на Балкану, а царска империја губила је свој утицај. „Звецкање оружијем“ на граници две државе постаје свакодневница....
2.Атентат у Сарајеву као повод за Велики рат
На Видовдан, 28. јуна 1914. године, када је Србија, први пут после ослобођења Косова, прослављала Видовдан у Београду, Аустро-Угарска је вршила војне маневре у источној Босни, уз саму границу са Србијом и око града Сарајева.
Месец дана пред долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево, српски посланик у два маха ишао је у Босну да упозори да ће Фердинандова посета јако иритирати Србе, српске омладинце посебно; сугерисао је да није пожељно доћи у Сарајево, а још мање изводити војне маневре на српски национални празник. У то време Срби на Босну гледају као део који ће, при обнови српске државе, постати њен саставни део.
Организација „Млада Босна“ почела је да припрема атентат у чему су им помогли Милан Цигановић и војвода Танкосић, обезбедивши им оружје и одговарајућу обуку. Један од чланова организације, Владимир Гаћиновић, рекао је:
„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити умeтник и конспиратор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене.“
Чланови организације били су још и Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Цветко Поповић, Васa Чубриловић, Недељко Чабриновић, Иво Андрић, итд.
Данас се Сарајевски атентат сматра за повод рата, али га не треба схватати као догађај којим је рат започет јер је сам рат био планиран много пре 1914. године. Начелник аустро-угарског Генералштаба Хецендорф 24 пута је пре тога тражио да се објави рат Србији, и рекао следеће:
„Аустрија је имала да бира: да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву.“
Док је њихов министар спољних послова гроф Голуховски још 1901. године изјавио:
„Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до нечег озбиљнијег на Балкану и ако се Србија можда усуди да води другачију политику од оне коју ми хоћемо.“
Франц Фердинанд свечано је дочекан у Сарајеву. Колона аутомобила кретала се дуж Миљацке. На путу од неколико стотина метара било је распоређено 6 атентатора. Када је колона стигла до моста Ћумурија трећи атентатор по реду Недељко Чабриновић бацио је бомбу на престолонаследников аутомобил, али је она склизнула и притом лакше повредила двојицу официра. После тога, Фердинанд је продужио према згради општинског већа. Приликом повратка возач је кренуо погрешним путем, док је окретао аутомобил код Латинског моста, из револвера је опалио четврти атентатор, Гаврило Принцип, и погодио Фердинанда и његову супругу Софију, иако је други метак био намењен Оскару Поћореку.
Чим се чуло за атентат у Сарајеву, министар унутрашњих дела Протић забранио је свако весеље и наступила је службена жалост. Пашић је у име владе изразио саучешће, али атентат није изазвао у Србији неко посебно узнемирење нити страховање да то убиство може проузроковати ратни сукоб. То се види и из понашања владиних људи и војске: Начелник Главног штаба војвода Путник отишао је на лечење у бању Глајхенберг у Аустрији, његов помоћник Живојин Мишић био је пензионисан, а његово место упражњено; Пашић се спремао да отпутује на неколико дана из Београда.
Од првог тренутка истраге јасно је изражена тежња да се докаже како је завера скована у Београду.
Гаврило Принцип је на суду рекао да се мисао о атентату родила у његовој глави, очигледно се свесно жртвујући и не откривајући главне покретаче. Као и Чабриновић и Грабеж, умро је у старој мемљивој тврђави у Терезину, у Чешкој, од глади и туберкулозе. Урезао је своје последње стихове на војничкој порцији:
„Ал' право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи!“
Само 25 дана после атентата Србији је упућен ултиматум који је нарушавао њену сувереност и имао за циљ да је потпуно понизи и баци на колена.
3.Ултиматум Краљевини Србији и објава рата
Убиство у Сарајеву дочекано је у Бечу као најбољи могући повод и изговор за уобичајeну дипломатску активност којом би се светско јавно мњење припремило за рат. За атентат су окривљени Срби и великосрпска идеја.
На заједничкој седници владе и генералштаба Аустро-Угарске године расправа се више није водила о могућем конфликту већ о томе шта да се ради са српском државом после успешног рата, јер је то и био циљ, уништити Србију, а самим тим и окупирати Балкан. Председник владе је чак предлагао да се после победе доведе нека страна династија.
Аустро-угарска штампа све више је била пољуљана ратним заносом. Помињало се:
„Челично купање за Србију“;
„Србија мора да нестане“...
Ултиматум је предат 23. јула у 18 часова. Дато је упутство барону Гизлу да у случају Пашићеве оставке владе, да би се добило у времену, изјави да то не мења ствар пошто стара влада, до образовања нове, мора обављати послове са пуном одговорношћу.
Ултиматум је примио др Лазар Пачу, заступник председника владе и министра иностраних делa. Усвојене су одлуке да се предузму мере за мобилизацију, да се насилно обије каса у Генералштабу, пошто се кључ налазио код Путника и да се виде ратни планови; да железницу преузима војска; да се доврше припреме за евакуацију архива и Народне банке. Последња одлука односила се на хапшење мајора Воје Танкосића који се ултиматумом помиње као главни покретач атентата у Сарајеву.
Енглески министар спољних послова изјавио је за ултиматум:
„Ово је најстрашнији докуменат што га је икада једна држава упутила другој независној држави.“
Пашића је предаја ултиматума задесила у Нишу. Када је обавештен о томе он је, ништа не слутећи, одговорио да барона Гизла прими Пачу и наставио je возом за Солун. Када је дошао до Лесковца наређено му је да се врати у Београд. Док је путовао телеграфски је добијао делове текста ултиматума и када је стигао у Београд већ је био упознат са ситуацијом.
Тежина аустријских захтева била је без преседана, али исто тако и тежина ситуације у којој се Србија налазила, поготово њена борбена готовост. Влада је на ултиматум одговорила помирљивим тоном, осим на 5. тачку која се односила на то да аустријски органи учествују у истрази на територији Краљевине Србије, али је чак и на ту тачку одговорила до крајњих граница попустљивости, предлажући да одлуку донесе Међународни суд, иако је то била повреда њеног суверенитета. Србија се у потпуности трудила да избегне ратни сукоб са далеко моћнијом царевином.
Већ 24. јула 1914. године регент Александар упутио је телеграм руском Цару Николају II Романову у ком му објашњава тежину аустријских захтева и моли Цара да се заинтересује за судбину Србије.
25. јула у пет часова и двадесет минута по подне Пашић је однео одговор српске владе аустријском посланику, вратио се и заједно са регентом чекао одговор. У шест часова и три минута дошао је секретар аустријског посланства у Председништво владе са одговором барона Гизла, у којем се саопштава да се одговор српске владе не шрихвата и да се од шест сати по подне дипломатски односи две земље прекидају.
Обављали су се послови око мобилизације и Краљевина Србија је своју управу пребацила у Ниш. Регент се 28. јула упутио према Нишу и тамо се упознао са телеграфским одговором руског цара датираног 27. јула 1914. године:
„Још постоји нада да ће се избећи крвопролиће и сви наши напори иду у том правцу. Ако насупрот нашим најискренијим жељама ми у томе не успемо, Ваше Височанство може бити уверено у то да НИ У КОМ СЛУЧАЈУ РУСИЈА НЕЋЕ ОСТАТИ РАВНОДУШНА ПРЕМА СУДБИНИ СРБИЈЕ.“
Штрандман чак наводи да је Пашић, иначе миран и сталожен, био толико дирнут када је прочитао телеграм да је рекао:
„Боже милостиви, руски цар, каква утеха.“
Аустријски кругови покушали су да јавности представе чињеницу како је Србија одбила аустријски захтев тек када је за то добила подршку Русије, међутим, то никако не може бити тачно јер је српски одговор дат много раније пре руске подршке.
Званично, рат Србији објављен је 28. јула 1914. године телеграмом следеће садржине:
„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју је предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“
Истог дана када је објављен рат Србији, Фрања Јосиф је упутио прокламацију народима Аустро-Угарске, оптужујући Србију да је тежила сецесији територије монархије:
„У мржњи против мене и мога дома, тежња Србије је да насилно отцепи територије које се не могу одвојити од Аустро-Угарске... Србија је одбила да промени своју политику и да прими умерене захтеве моје владе и зато сам принуђен да силом оружја прибавим неопходно јемство за унутарњи и спољни мир.“
Србија је у аустријској и немачкој јавности представљана као слаба и мала земља коју треба казнити, која ремети политику Балкана , а ратни поход према Србији представљан је као казнена експедиција и шетња по нову територију. Међутим, догодиће се потпуно супротно, а Србија ће постати достојна дивљења док ће оружје њене војске засијати јаче но икад.
4.Стање у српској војсци и мобилизација
Одмах по објави рата издата је наредба мобилизације војске. Србија брзо, на основу Путниковог плана, мобилише око 450.000 војника, односно сваког мушкарца способног да носи пушку. Са мобилизацијом није било проблема, те је концентрација трупа завршена пре рока.
Први позив био је старости између 21 и 31 године, други позив између 31 и 38, трећи позив између 38 и 45, док су последњу одбрану чинили мушкарци старости до 50 година. У случају потребе могли су се мобилисати и они преко 50. године, али и они испод 21. Тако се често на фотографијама могу видети српски дечаци у рововима, са пушкама, или пак рањени или мртви. За најмлађег војника сматра се Момчило Гаврић, који тада има свега 8 година. За своје јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици унапређен је у чин каплара. Демобилисан је у 12. години, као најмлађи поднаредник.
„Девет од десет војника чинило је сељаштво. Просечан војник првог позива имао је 27 година, жену, троје деце и неколико јутара земље. Цела Европа не цени тог сељака, али он иза себе има два балканска рата, тај сељак је пун самопоуздања и одлучан је да одбрани отаџбину. Живот и смрт тог сељака зависи од официра, који је и сам сељачко дете. Патријархалан и груб, српски официр се бори раме уз раме са својим војником. Таквог, способног и храброг официра, српски војник поштује, воли, цени и потпуно му верује.“
Само је војник првог позива добијао пуну опрему са фишеклијама, бајонетом и ашовом, а за остале, једноставно, није било довољно. Једино војник првог позива има модерну пушку типа „Маузер М-99“, други позив користи преправљену „Маузер Кока Ђурић“, док трећи позив користи застарело наоружање, а често је и ненаоружан. Оно што се имало, то се и кроистило. Чак ни пушака нема довољно. Регент Александар је јула 1914. године рекао руском представнику да српска војска располаже са једва 100.000 употребљивих пушака и да се боји да та околност не буде велики „мамац“ за српске непријатеље. Српска влада је још јануара 1914. године овластила свог представника у Паризу да најави да је Србији у наредних неколико година потребно око 400.000 пушака. Такође, није било довољно ни муниције, нарочито артиљеријске. Зато је највећи крик који су Пашић и министар војни изговарали страним посланицима био:
„Дајте, дотурите нам муницију!“
У таквом војном стању Србији је предстојала борба на живот и смрт са десет пута већом и снажнијом царевином која се уз то претходних тридесет година стално наоружавала и спремала за рат.
Морал војника подстицан је убеђењем да једном заувек треба окончати са тим вековним непријатељем, док је љубав према отаџбини и мржња према Аустрији која окупира српски народ подизала дух и ратника и народа.
5.Почетак ратних операција и велика победа на Церу
Први метак у рату је 28. јула испалио Стефан Вуковић, каплар 5. пешадијског пука Дринске дивизије 1. позива. Када је пала команда „На месту вољно!“ каплар је пришао обали и са друге стране угледао аустро-угарског пуковника који је вршио смотру. Скинуо је пушку са рамена, нанишанио је и погодио аустро-угарског команданта. Његов командант је притрчао и рекао: „Шта учини, несрећни сине“, а каплар Вуковић заузе став „мирно“ и одговори:
„Господине капетане, рат је!“
Битка на Церу отпочела је у ноћи између 15. и 16. августа. Отпочео је пљусак, „праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу (...)Неочекиваним ударом српских трупа на аустро-угарске које нису очекивале напад, до поноћи је заузета Мала Лисина.
„Ужасна пуцњава и трубни знаци на обема странама проламају се падинама Цера. При свем том, по једном урођеном инстинкту, наше се трупе сналазе и воде борбу као да није ноћ.“
У 4 часа изјутра, заузета је и Велика Лисина, а пар дана после тога, до 19. августа, аустро-угарска војска беше потпуно сломљена и почело је повлачење. Егон Ервин Киш, аустријски каплар, чешки новинар и књижевник, бележи:
„(...) Кадет је викао, на уста му је ударила пена, од очних јабучица виделе су се само беоњаче. Кад нас је спазио, повикао је: „Ето српских паса!“, тргао се и хтео да тргне корице у уверењу да је то мач.
(...)
Почело је опште бежање које нас је повукло. Једна потучена армија, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (...) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу.“
Битка је званично завршена 24. августа када су српске трупе повратиле Шабац. Степа Степановић који је за успешно командовање добио чин војводе, захваљује се Другој армији након победе на Церу:
„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, и његовом крвљу заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...
(...)
У име отаџбине и народа српског, ја, који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, и јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје заставе славом која ће сијати док српство траје.“
Победа на Церу, ма колико велика она била, није прошла без жртава. Сматра се да је погинуло 3.000-5.000 српских војника, а да је 15.000 рањено. Међу страдалима нашао се и најмлађи јунак Церске битке, добровољац Станислав Сондермајер, који је погинуо код села Добрића, у својој 16. години.
Ова битка, такође позната и као Јадарска битка, привукла је светску пажњу јер је то била прва савезничка победа у Првом светском рату. Захваљујући њој, српска Ужичка и црногорска Санџачка војска успеле су да зауставе аустро-угарски продор према Ужицу и Оскар Поћорек био је приморан да пређе у дефанзиву на свим фронтовима. Забележена је изјава Фелдмаршала лајтанта Шента после српске победе.
„Том нашем надирању убрзо је непријатељ – Шумадијска дивизија препречила пут. Људи те дивизије, која нам се одупирала, били су прави узорни и неупоредиви војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од многобројних непријатеља...“
6. Србија пред потпуним сломом
Српска војска гонила је царску војску преко Дрине. На захтев савезника, како би за себе везала што више непријатељских војника, српска војска креће у офанзиву. У бици код Чеврнтије, код Сремске Митровице, када је за један дан страдао читав пук Тимочке дивизије (око 6.500 војника), српска војска заузела је део Срема са Земуном. Убрзо, српска и црногорска војска, продиру у Херцеговину и источну Босну, али српске трупе се повлаче после неколико недеља јер започиње нова аустроугарска офанзива на Дрини.
Српска војска, која је гонила аустро-угарску, у ослобођеним селима Мачве наилазила је на стравичне злочине. Влада Краљевине Србије је предузела паметан потез и позвала стране криминологе и патологе, непристрасне и објективне. Најчувенији међу њима био је швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс. Он је обишао попришта злочина, разговарао са мештанима и заробљеним аустроугарским војницима, забележио је да су људи убијани на најсуровије начине: разапети на коњима, спаљивани у школама, печени на ражњу, избодени бајонетима, итд. Рајс је забележио да је и тромесечна беба бачена изгладнелим свињама. Дошао је до податка да су тада убијене 1253 особе међу којима је било 288 жена и 139 детета. У саставу Пете и Шесте аустроугарске армије било је Хрвата, Крајишких Срба, Чеха, Бошњака и Мађара. Ко је од њих починио ове злочине тешко је рећи, али Рајс је забележио да су „најгори били Хрвати и Мађари“.
Европа је поред Рајса могла чути и речи америчког новинара Џона Рида који је говорио о људима који су живи спаљивани у црквама, о убијеним дечацима и силованим женама. Такође, и дописник париског „Илустрасиона“, Анри Барби, забележио је:
„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустро-угарских трупа. Да нисам својим очима видео њихова недела, не бих веровао у злочине... Та моћна Аустро-Угарска показала је застрашујућу бестијалност какву Европа није видела.“
Аустро-угарска балканска армија, попуњена новим људством и техником, поново је упала у Србију преко Дрине 8. септембра, из правца Босне. Почеле су тешке рововске борбе праћене непрестаним јуришима једне и друге војске.
После жестоких борби од 19. до 22. септембра 1914. са наизменичним узастопним јуришима и борбама прса о прса у бици на Мачковом камену, аустро-угарске снаге, због велике надмоћности артиљерије, приморавају српске јединице на повлачење. Тада је командант 4. пука Душан Пурић изговорио ове речи:
„Овде смо дошли да гинемо...“
Према неким сведочењима, пуковник Душан Пурић је у јеку окршаја позивао Личане у аустро-угарској војсци, говоривши:
„Предајте се, браћо Срби, не гините узалудно!“
Одговарали су му са псовком:
„А где си ти чуо да се Србин предаје!“
Он је повео свој пук на јуриш и, притом, храбро погинуо. Српски пукови су јуришали десет пута и за четири дана изгубули 5.500 војника. Последњи десети јуриш повео је лично краљевић Ђорђе:
„Напред, храбри, за мном! Ја сам син нашег краља!“
Том приликом, пао је тешко рањен.
На положајима на Гучеву, на фронту дугом 17км, започела је фронтовска битка која ће трајати 55 дана. Због недостатка артиљеријске муниције српски војници су се својим рововима приближавали непријатељу на најближе одстојање како би се онемогућило дејство непријатељске артиљерије.
После вишенедељних крвавих борби, бројнији непријатељ почео је да потискује српску војску, којој је понестало муниције. Крајем новембра у непријатељским рукама били су Ваљево и Ужице, а 2. децембра аустроугарске трупе улазе у Београд. Србија се налази пред потпуним сломом и свет очекује њену капитулацију.
7.Незадржива офанзива српске војске и блистава победа на Колубари
Пред аустро-угарском офанзивом повлачење је било неминовно због недостатка артиљеријске муниције. Непријатељ је у том погледу био знатно надмоћнији и још током октобра тражено је објашњење због чега савезници српске положаје слабо снабдевају артиљеријском муницијом.
Србији је понуђен сепаратни мир и, из страха да Краљевина Србија не потпише мир и изађе из рата, савезници су убрзали испоруку муниције и најпре је стигла муниција из Русије. Воз из Француске стигао је нешто касније, али се показало да та зрна не одговарају у потпуности калибру српских топова. Гранате су, због тога, демонтиране у Нишу, празне чауре скраћиване у Крагујевцу, а потом поново склапане у Нишу.
Заговорници српске контраофанзиве говорили су како се повлачење и порази једино могу излечити нападом и победом. После обиласка фронта Прве армије, врховни командант је одлучио да генерал Живојин Мишић, иначе рођен на Сувобору, замени рањеног Петра Бојовића на челу Прве армије. Чим је примио команду, Мишић је изашао пред своје војнике и рекао:
„Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, од најгорег војника на свету? Бежити ви, који као зечеви газите ваше жене и децу... Ви носите оружје и измичете испред баба и чељади своје (...) Од кога бежите? Где је тај од кога вас хвата помамни страх?“
У тренуцима клонулости српске војске, генерал Мишић и регент су често обилазили војнике и подсећали их на зверства које је починио непријатељ, на њихову дужност да сваку стопу земље упорно бране. Карактеристично је да je, у овим тренуцима опште клонулости, стари Краљ Петар Први Карађорђевић желео да охрабри војнике и покаже да је један од њих саможртвујући се. Почетком децембра краљ се појавио на положајима Друге армије, разговарао са војницима и желео да уђе у ров. Та слика, када изнемогли краљ, држи пушку и презире сваку опасност, пркоси смрти, свакако je имала морално дејство на војнике. Краљ је после тога изјавио:
„Србима је потребно да когод брине о њима, а онда су спремни на чуда од храбрости.“
Прва фаза Колубарске битке започиње 16. новембра 1914. године. Српска војска се дефанзивно повукла на десну обалу Колубаре и Љига. Крајем новембра покушава да изведе напад, али безуспешно и Врховна команда доноси одлуку о поновном повлачењу. Истог дана пробијен је средишњи део фронта, код Прве армије, и аустро-угарске трупе избијају на сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца. Мишић предочава одлуку Врховној команди и остаје при њој, иако му је речено да ће његова одлука погоршати ионако лош положај српских трупа.
Извршено је груписање српске војске и она је попуњена новим људством. Читава српска војска сада се припремала за контраофанзиву. На ратиште су, као последњи атом снаге, упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Другог децембра Врховна команда доноси одлуку о нападу и већ 3. децембра започео је силовит удар већ заморених српских војника на делове непријатеља. У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је аустро-угарска војска приређивала свечану параду у Београду, почиње велика офанзива целокупне српске војске. Већ првог дана заробљен је знатан број непријатељских војника и наоружања и, због повољног развоја ситуације, Мишић наређује наставак операције. Аустро-угарске трупе у ноћи између 14. и 15. децембра прелазе преко Саве у Срем и српске трупе ослобађају Београд, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска којој је предвиђен потпун слом за кратко време реорганизује и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања данас се изучава на војним школама широм света.
Генерал Мишић је после ове битке унапређен у чин војводе, а Оскар Поћорек смењен је са места главнокомандујућег Балканске војске и на његово место је постављен немачки фелдмаршал Мекензен. Наводно, када су Поћореку рекли да треба да се убије јер је дозволио да једну моћну армију победи једна мала војска, Поћорек је рекао:
„Хоћу! Убићу се, али када неки други аустријски генерал порази српску војску.“
8.Стање у Краљевини Србији на крају ратне 1914.
Српског сељака читав свет је потцењивао, али он је победио на Церу, крварио на Дрини и направио чудо на Колубари. Тај сељак показао је свету шта значи љубав према домовини, тај сељак је херој 1914. После таквих блиставих победа, читав свет је одао поштовање Србима, њиховој храбрости и пожртвованости, сви су се дивили том српском војнику, сељаку, ратнику који никада не пада, који пркоси смрти. Министар спољних послова САД Роберт Лесинг је за Србију у Великом рату рекао:
„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА. Српска војска учинила је чуда од јунаштва, а српски народ је претрпео нечувене муке...“
Ипак, све је то остало само на речима. Помоћ савезника на крају те 1914. и даље је долазила веома споро, а Србија се све више суочавала са недостатком наоружања и других неопходних ствари за своју војску. Поред изузетних тешкоћа у којима се нашла Краљевина Србија дошло је и до епидемије пегавог тифуса. Опака болест захватила је током октобра ваљевски крај, а већ до децембра добила епидемијске облике и проширила се на остале пределе.
Несрећа и смрт која се надвила над Србијом није заобишла ни наше крајеве. Број погинулих у нашој општини током Великг рата никада није сабран, а они никада нису добили заслужено место у историји.
Познато је да је из Велике Дренове, Селишта, Стргара погинуло и умрло, на бојиштима и у логорима 390 ратника, а тај број није коначан.
Милутовац је током Великог рата изгубио преко 200 војника. Породице Вучетић, Илић, Јовановић, Јевтић, Марковић, Лукић, Симић, Хаџић , Додић и многе друге остале су без својих синова. На споменику у Милутовцу уписано је 19 погинулих из фамилије Додић. Најпознатији учесник Великог рата из Милутовца је генерал Душан Додић, истакао се када се пробио у позадину непријатељских положаја током 1914.године, преко 1000 аустријских војника је под налетом у паничном страху напустало положаје. У свом ратном дневнику забележио је :
„Људи су јако малаксани услед великих и сталних маршева. Ово је јединствена прилика у историји; да пешачка трупа у стопу прати коњицу у току петнесто дневних ужасних маршева.“
Приликом пробоја Солунског фронта први је ушао у Вршац и Темишвар. Он је први ушао у ослобођени Варварин на белом коњу 1918.године.
Ни села у околини Милутовца ниси била поштеђена ратних последица. У Божуревцу рат је донео смрт у породице Војиновић, Јанковић, Јездимировић, Трошић, Петровић,.. У Малој Сугубини то су породице Алабић, Антонијевић, Драшковић, Јевремовић,.. У Малој Дренови фамилије Благојевић, Вучић, Милуновић, Раичевић, Савковић остале су без својих мушких потомака, док су у Риљцу то породице Бранкович, Вулић, Јевтић, Јовановић, Јовичић, матић, Марковић, Ристић,..
Летопис ратничких подвига села Пољне памти своје јунаке који су из Великог рата испод Благотина донели три карађорђеве зведе и 12 медаља за храброст „Милош Обилић“, а Константин Панић, уз 12 рана на својим грудима је понео и орден „белог орла с мачевима“ и Фрнацукси крст легије части.
Радоје Рака Љутовац је са Метиног брда код Крагујевца, нишанећи корз цев пољског топа оборио први непријатељски авион над Србијом.
Ту су и они који су трагично изгубили своје животе, пре свега из породица Агатоновић, Антић, Арсић, Васић, Ђорић, Ерац, Ивановић, Максић, Милетић, Минић,...
Слика на крају те 1914. године свакако не изгледа као слика победника. Број жртава био је огроман, а због епидемије константно се повећавао. Градови су били пусти и урушени, а злочини које су аустроугарски војници остављали иза себе били су присутни на сваком кораку. Српског војника сада су поштовали и савезници и непријатељи, али он је ту своју славу морао скупо платити и вероватно не постоји народ коју је своју слободу скупље платио него што су то чинили Срби. Већ наредне године српски војник, уморан и слаб, поново ће водити борбу живота и смрти, али сада ће бити побеђен п принуђен да напусти своје огњиште. Те 1915. године почеће најтежа епопеја у српској историји.
1.Стање на Балкану уочи рата
Током своје нестабилне владавине краљ Милан Обреновић се пре свега ослањао на Аустро-Угарску и са њом склопио Трговински уговор и Тајну конвенцију, којима је Србија била „везана“ за Двојну монархију.
На Берлинском конгресу српска дипломатија приближила се бечкој влади и њеном помоћу добила је нешто више, признање своје независности ,али и то не стога што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руски утицај на Балкану.
Дунавска монархија је добила право да окупира Босну и Херцеговину, иако су у тим земљама Срби чинили већину становништва. Босна и Херцеговина, српске покрајине због којих је Србија и ушла у рат против Турака, припале су једној великој царској сили да наводно привремено у њима уведе ред и умири „борбени дух“, а уствари да их поседне и присвоји.
Војни савези после конгреса постају све важнији, а Немачка, Аустро-Угарска и Италија формирају савез који почиње да доминира Европом, и угрожава интересе других Великих сила. Тај Централни савез јасно исказује намеру да окупира Балкан, на ком је главну препреку видео баш у Србији.
Србија је била принуђена да води спољну политику супротно националним интересима и препусти потпуно право царевини да уведе управу у Босни и Херцеговини, а она не само да је преузела контролу већ је и радила на уништавању српског националног идентитета стварајући вештачку „босанску“ нацију, jeзик и културу.
После мајског преврата и доласком Карађорђевића Србија мења своју спољну политику и одбија да обнови трговински уговор са суседном царевниом. Аустро Угарска затвара своје границе за српски извоз 1906., а већ 1908. Двојна монархија врши анексију Босне и Херцеговине и тако све више притиска Краљевину Србију.
Током Балканских ратова Србија је обновила колевку своје државности ослободивши Стару Србију, но Босна је још увек под војном управом суседне царевине. Млади интелектуалци у Босни у оквиру своје организације „Млада Босна“ исказују јасну намеру да се боре за уједињење и ослобођење свих југословенских народа.
У предвечерје Великог рата постало је јасно да односи Србије и Аустро-Угарске све више постају затегнути, Краљевина Србија је напредовала и постала водећа сила на Балкану, а царска империја губила је свој утицај. „Звецкање оружијем“ на граници две државе постаје свакодневница....
2.Атентат у Сарајеву као повод за Велики рат
На Видовдан, 28. јуна 1914. године, када је Србија, први пут после ослобођења Косова, прослављала Видовдан у Београду, Аустро-Угарска је вршила војне маневре у источној Босни, уз саму границу са Србијом и око града Сарајева.
Месец дана пред долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево, српски посланик у два маха ишао је у Босну да упозори да ће Фердинандова посета јако иритирати Србе, српске омладинце посебно; сугерисао је да није пожељно доћи у Сарајево, а још мање изводити војне маневре на српски национални празник. У то време Срби на Босну гледају као део који ће, при обнови српске државе, постати њен саставни део.
Организација „Млада Босна“ почела је да припрема атентат у чему су им помогли Милан Цигановић и војвода Танкосић, обезбедивши им оружје и одговарајућу обуку. Један од чланова организације, Владимир Гаћиновић, рекао је:
„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити умeтник и конспиратор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене.“
Чланови организације били су још и Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Цветко Поповић, Васa Чубриловић, Недељко Чабриновић, Иво Андрић, итд.
Данас се Сарајевски атентат сматра за повод рата, али га не треба схватати као догађај којим је рат започет јер је сам рат био планиран много пре 1914. године. Начелник аустро-угарског Генералштаба Хецендорф 24 пута је пре тога тражио да се објави рат Србији, и рекао следеће:
„Аустрија је имала да бира: да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву.“
Док је њихов министар спољних послова гроф Голуховски још 1901. године изјавио:
„Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до нечег озбиљнијег на Балкану и ако се Србија можда усуди да води другачију политику од оне коју ми хоћемо.“
Франц Фердинанд свечано је дочекан у Сарајеву. Колона аутомобила кретала се дуж Миљацке. На путу од неколико стотина метара било је распоређено 6 атентатора. Када је колона стигла до моста Ћумурија трећи атентатор по реду Недељко Чабриновић бацио је бомбу на престолонаследников аутомобил, али је она склизнула и притом лакше повредила двојицу официра. После тога, Фердинанд је продужио према згради општинског већа. Приликом повратка возач је кренуо погрешним путем, док је окретао аутомобил код Латинског моста, из револвера је опалио четврти атентатор, Гаврило Принцип, и погодио Фердинанда и његову супругу Софију, иако је други метак био намењен Оскару Поћореку.
Чим се чуло за атентат у Сарајеву, министар унутрашњих дела Протић забранио је свако весеље и наступила је службена жалост. Пашић је у име владе изразио саучешће, али атентат није изазвао у Србији неко посебно узнемирење нити страховање да то убиство може проузроковати ратни сукоб. То се види и из понашања владиних људи и војске: Начелник Главног штаба војвода Путник отишао је на лечење у бању Глајхенберг у Аустрији, његов помоћник Живојин Мишић био је пензионисан, а његово место упражњено; Пашић се спремао да отпутује на неколико дана из Београда.
Од првог тренутка истраге јасно је изражена тежња да се докаже како је завера скована у Београду.
Гаврило Принцип је на суду рекао да се мисао о атентату родила у његовој глави, очигледно се свесно жртвујући и не откривајући главне покретаче. Као и Чабриновић и Грабеж, умро је у старој мемљивој тврђави у Терезину, у Чешкој, од глади и туберкулозе. Урезао је своје последње стихове на војничкој порцији:
„Ал' право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи!“
Само 25 дана после атентата Србији је упућен ултиматум који је нарушавао њену сувереност и имао за циљ да је потпуно понизи и баци на колена.
3.Ултиматум Краљевини Србији и објава рата
Убиство у Сарајеву дочекано је у Бечу као најбољи могући повод и изговор за уобичајeну дипломатску активност којом би се светско јавно мњење припремило за рат. За атентат су окривљени Срби и великосрпска идеја.
На заједничкој седници владе и генералштаба Аустро-Угарске године расправа се више није водила о могућем конфликту већ о томе шта да се ради са српском државом после успешног рата, јер је то и био циљ, уништити Србију, а самим тим и окупирати Балкан. Председник владе је чак предлагао да се после победе доведе нека страна династија.
Аустро-угарска штампа све више је била пољуљана ратним заносом. Помињало се:
„Челично купање за Србију“;
„Србија мора да нестане“...
Ултиматум је предат 23. јула у 18 часова. Дато је упутство барону Гизлу да у случају Пашићеве оставке владе, да би се добило у времену, изјави да то не мења ствар пошто стара влада, до образовања нове, мора обављати послове са пуном одговорношћу.
Ултиматум је примио др Лазар Пачу, заступник председника владе и министра иностраних делa. Усвојене су одлуке да се предузму мере за мобилизацију, да се насилно обије каса у Генералштабу, пошто се кључ налазио код Путника и да се виде ратни планови; да железницу преузима војска; да се доврше припреме за евакуацију архива и Народне банке. Последња одлука односила се на хапшење мајора Воје Танкосића који се ултиматумом помиње као главни покретач атентата у Сарајеву.
Енглески министар спољних послова изјавио је за ултиматум:
„Ово је најстрашнији докуменат што га је икада једна држава упутила другој независној држави.“
Пашића је предаја ултиматума задесила у Нишу. Када је обавештен о томе он је, ништа не слутећи, одговорио да барона Гизла прими Пачу и наставио je возом за Солун. Када је дошао до Лесковца наређено му је да се врати у Београд. Док је путовао телеграфски је добијао делове текста ултиматума и када је стигао у Београд већ је био упознат са ситуацијом.
Тежина аустријских захтева била је без преседана, али исто тако и тежина ситуације у којој се Србија налазила, поготово њена борбена готовост. Влада је на ултиматум одговорила помирљивим тоном, осим на 5. тачку која се односила на то да аустријски органи учествују у истрази на територији Краљевине Србије, али је чак и на ту тачку одговорила до крајњих граница попустљивости, предлажући да одлуку донесе Међународни суд, иако је то била повреда њеног суверенитета. Србија се у потпуности трудила да избегне ратни сукоб са далеко моћнијом царевином.
Већ 24. јула 1914. године регент Александар упутио је телеграм руском Цару Николају II Романову у ком му објашњава тежину аустријских захтева и моли Цара да се заинтересује за судбину Србије.
25. јула у пет часова и двадесет минута по подне Пашић је однео одговор српске владе аустријском посланику, вратио се и заједно са регентом чекао одговор. У шест часова и три минута дошао је секретар аустријског посланства у Председништво владе са одговором барона Гизла, у којем се саопштава да се одговор српске владе не шрихвата и да се од шест сати по подне дипломатски односи две земље прекидају.
Обављали су се послови око мобилизације и Краљевина Србија је своју управу пребацила у Ниш. Регент се 28. јула упутио према Нишу и тамо се упознао са телеграфским одговором руског цара датираног 27. јула 1914. године:
„Још постоји нада да ће се избећи крвопролиће и сви наши напори иду у том правцу. Ако насупрот нашим најискренијим жељама ми у томе не успемо, Ваше Височанство може бити уверено у то да НИ У КОМ СЛУЧАЈУ РУСИЈА НЕЋЕ ОСТАТИ РАВНОДУШНА ПРЕМА СУДБИНИ СРБИЈЕ.“
Штрандман чак наводи да је Пашић, иначе миран и сталожен, био толико дирнут када је прочитао телеграм да је рекао:
„Боже милостиви, руски цар, каква утеха.“
Аустријски кругови покушали су да јавности представе чињеницу како је Србија одбила аустријски захтев тек када је за то добила подршку Русије, међутим, то никако не може бити тачно јер је српски одговор дат много раније пре руске подршке.
Званично, рат Србији објављен је 28. јула 1914. године телеграмом следеће садржине:
„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју је предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“
Истог дана када је објављен рат Србији, Фрања Јосиф је упутио прокламацију народима Аустро-Угарске, оптужујући Србију да је тежила сецесији територије монархије:
„У мржњи против мене и мога дома, тежња Србије је да насилно отцепи територије које се не могу одвојити од Аустро-Угарске... Србија је одбила да промени своју политику и да прими умерене захтеве моје владе и зато сам принуђен да силом оружја прибавим неопходно јемство за унутарњи и спољни мир.“
Србија је у аустријској и немачкој јавности представљана као слаба и мала земља коју треба казнити, која ремети политику Балкана , а ратни поход према Србији представљан је као казнена експедиција и шетња по нову територију. Међутим, догодиће се потпуно супротно, а Србија ће постати достојна дивљења док ће оружје њене војске засијати јаче но икад.
4.Стање у српској војсци и мобилизација
Одмах по објави рата издата је наредба мобилизације војске. Србија брзо, на основу Путниковог плана, мобилише око 450.000 војника, односно сваког мушкарца способног да носи пушку. Са мобилизацијом није било проблема, те је концентрација трупа завршена пре рока.
Први позив био је старости између 21 и 31 године, други позив између 31 и 38, трећи позив између 38 и 45, док су последњу одбрану чинили мушкарци старости до 50 година. У случају потребе могли су се мобилисати и они преко 50. године, али и они испод 21. Тако се често на фотографијама могу видети српски дечаци у рововима, са пушкама, или пак рањени или мртви. За најмлађег војника сматра се Момчило Гаврић, који тада има свега 8 година. За своје јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици унапређен је у чин каплара. Демобилисан је у 12. години, као најмлађи поднаредник.
„Девет од десет војника чинило је сељаштво. Просечан војник првог позива имао је 27 година, жену, троје деце и неколико јутара земље. Цела Европа не цени тог сељака, али он иза себе има два балканска рата, тај сељак је пун самопоуздања и одлучан је да одбрани отаџбину. Живот и смрт тог сељака зависи од официра, који је и сам сељачко дете. Патријархалан и груб, српски официр се бори раме уз раме са својим војником. Таквог, способног и храброг официра, српски војник поштује, воли, цени и потпуно му верује.“
Само је војник првог позива добијао пуну опрему са фишеклијама, бајонетом и ашовом, а за остале, једноставно, није било довољно. Једино војник првог позива има модерну пушку типа „Маузер М-99“, други позив користи преправљену „Маузер Кока Ђурић“, док трећи позив користи застарело наоружање, а често је и ненаоружан. Оно што се имало, то се и кроистило. Чак ни пушака нема довољно. Регент Александар је јула 1914. године рекао руском представнику да српска војска располаже са једва 100.000 употребљивих пушака и да се боји да та околност не буде велики „мамац“ за српске непријатеље. Српска влада је још јануара 1914. године овластила свог представника у Паризу да најави да је Србији у наредних неколико година потребно око 400.000 пушака. Такође, није било довољно ни муниције, нарочито артиљеријске. Зато је највећи крик који су Пашић и министар војни изговарали страним посланицима био:
„Дајте, дотурите нам муницију!“
У таквом војном стању Србији је предстојала борба на живот и смрт са десет пута већом и снажнијом царевином која се уз то претходних тридесет година стално наоружавала и спремала за рат.
Морал војника подстицан је убеђењем да једном заувек треба окончати са тим вековним непријатељем, док је љубав према отаџбини и мржња према Аустрији која окупира српски народ подизала дух и ратника и народа.
5.Почетак ратних операција и велика победа на Церу
Први метак у рату је 28. јула испалио Стефан Вуковић, каплар 5. пешадијског пука Дринске дивизије 1. позива. Када је пала команда „На месту вољно!“ каплар је пришао обали и са друге стране угледао аустро-угарског пуковника који је вршио смотру. Скинуо је пушку са рамена, нанишанио је и погодио аустро-угарског команданта. Његов командант је притрчао и рекао: „Шта учини, несрећни сине“, а каплар Вуковић заузе став „мирно“ и одговори:
„Господине капетане, рат је!“
Битка на Церу отпочела је у ноћи између 15. и 16. августа. Отпочео је пљусак, „праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу (...)Неочекиваним ударом српских трупа на аустро-угарске које нису очекивале напад, до поноћи је заузета Мала Лисина.
„Ужасна пуцњава и трубни знаци на обема странама проламају се падинама Цера. При свем том, по једном урођеном инстинкту, наше се трупе сналазе и воде борбу као да није ноћ.“
У 4 часа изјутра, заузета је и Велика Лисина, а пар дана после тога, до 19. августа, аустро-угарска војска беше потпуно сломљена и почело је повлачење. Егон Ервин Киш, аустријски каплар, чешки новинар и књижевник, бележи:
„(...) Кадет је викао, на уста му је ударила пена, од очних јабучица виделе су се само беоњаче. Кад нас је спазио, повикао је: „Ето српских паса!“, тргао се и хтео да тргне корице у уверењу да је то мач.
(...)
Почело је опште бежање које нас је повукло. Једна потучена армија, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (...) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу.“
Битка је званично завршена 24. августа када су српске трупе повратиле Шабац. Степа Степановић који је за успешно командовање добио чин војводе, захваљује се Другој армији након победе на Церу:
„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, и његовом крвљу заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...
(...)
У име отаџбине и народа српског, ја, који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, и јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје заставе славом која ће сијати док српство траје.“
Победа на Церу, ма колико велика она била, није прошла без жртава. Сматра се да је погинуло 3.000-5.000 српских војника, а да је 15.000 рањено. Међу страдалима нашао се и најмлађи јунак Церске битке, добровољац Станислав Сондермајер, који је погинуо код села Добрића, у својој 16. години.
Ова битка, такође позната и као Јадарска битка, привукла је светску пажњу јер је то била прва савезничка победа у Првом светском рату. Захваљујући њој, српска Ужичка и црногорска Санџачка војска успеле су да зауставе аустро-угарски продор према Ужицу и Оскар Поћорек био је приморан да пређе у дефанзиву на свим фронтовима. Забележена је изјава Фелдмаршала лајтанта Шента после српске победе.
„Том нашем надирању убрзо је непријатељ – Шумадијска дивизија препречила пут. Људи те дивизије, која нам се одупирала, били су прави узорни и неупоредиви војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од многобројних непријатеља...“
6. Србија пред потпуним сломом
Српска војска гонила је царску војску преко Дрине. На захтев савезника, како би за себе везала што више непријатељских војника, српска војска креће у офанзиву. У бици код Чеврнтије, код Сремске Митровице, када је за један дан страдао читав пук Тимочке дивизије (око 6.500 војника), српска војска заузела је део Срема са Земуном. Убрзо, српска и црногорска војска, продиру у Херцеговину и источну Босну, али српске трупе се повлаче после неколико недеља јер започиње нова аустроугарска офанзива на Дрини.
Српска војска, која је гонила аустро-угарску, у ослобођеним селима Мачве наилазила је на стравичне злочине. Влада Краљевине Србије је предузела паметан потез и позвала стране криминологе и патологе, непристрасне и објективне. Најчувенији међу њима био је швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс. Он је обишао попришта злочина, разговарао са мештанима и заробљеним аустроугарским војницима, забележио је да су људи убијани на најсуровије начине: разапети на коњима, спаљивани у школама, печени на ражњу, избодени бајонетима, итд. Рајс је забележио да је и тромесечна беба бачена изгладнелим свињама. Дошао је до податка да су тада убијене 1253 особе међу којима је било 288 жена и 139 детета. У саставу Пете и Шесте аустроугарске армије било је Хрвата, Крајишких Срба, Чеха, Бошњака и Мађара. Ко је од њих починио ове злочине тешко је рећи, али Рајс је забележио да су „најгори били Хрвати и Мађари“.
Европа је поред Рајса могла чути и речи америчког новинара Џона Рида који је говорио о људима који су живи спаљивани у црквама, о убијеним дечацима и силованим женама. Такође, и дописник париског „Илустрасиона“, Анри Барби, забележио је:
„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустро-угарских трупа. Да нисам својим очима видео њихова недела, не бих веровао у злочине... Та моћна Аустро-Угарска показала је застрашујућу бестијалност какву Европа није видела.“
Аустро-угарска балканска армија, попуњена новим људством и техником, поново је упала у Србију преко Дрине 8. септембра, из правца Босне. Почеле су тешке рововске борбе праћене непрестаним јуришима једне и друге војске.
После жестоких борби од 19. до 22. септембра 1914. са наизменичним узастопним јуришима и борбама прса о прса у бици на Мачковом камену, аустро-угарске снаге, због велике надмоћности артиљерије, приморавају српске јединице на повлачење. Тада је командант 4. пука Душан Пурић изговорио ове речи:
„Овде смо дошли да гинемо...“
Према неким сведочењима, пуковник Душан Пурић је у јеку окршаја позивао Личане у аустро-угарској војсци, говоривши:
„Предајте се, браћо Срби, не гините узалудно!“
Одговарали су му са псовком:
„А где си ти чуо да се Србин предаје!“
Он је повео свој пук на јуриш и, притом, храбро погинуо. Српски пукови су јуришали десет пута и за четири дана изгубули 5.500 војника. Последњи десети јуриш повео је лично краљевић Ђорђе:
„Напред, храбри, за мном! Ја сам син нашег краља!“
Том приликом, пао је тешко рањен.
На положајима на Гучеву, на фронту дугом 17км, започела је фронтовска битка која ће трајати 55 дана. Због недостатка артиљеријске муниције српски војници су се својим рововима приближавали непријатељу на најближе одстојање како би се онемогућило дејство непријатељске артиљерије.
После вишенедељних крвавих борби, бројнији непријатељ почео је да потискује српску војску, којој је понестало муниције. Крајем новембра у непријатељским рукама били су Ваљево и Ужице, а 2. децембра аустроугарске трупе улазе у Београд. Србија се налази пред потпуним сломом и свет очекује њену капитулацију.
7.Незадржива офанзива српске војске и блистава победа на Колубари
Пред аустро-угарском офанзивом повлачење је било неминовно због недостатка артиљеријске муниције. Непријатељ је у том погледу био знатно надмоћнији и још током октобра тражено је објашњење због чега савезници српске положаје слабо снабдевају артиљеријском муницијом.
Србији је понуђен сепаратни мир и, из страха да Краљевина Србија не потпише мир и изађе из рата, савезници су убрзали испоруку муниције и најпре је стигла муниција из Русије. Воз из Француске стигао је нешто касније, али се показало да та зрна не одговарају у потпуности калибру српских топова. Гранате су, због тога, демонтиране у Нишу, празне чауре скраћиване у Крагујевцу, а потом поново склапане у Нишу.
Заговорници српске контраофанзиве говорили су како се повлачење и порази једино могу излечити нападом и победом. После обиласка фронта Прве армије, врховни командант је одлучио да генерал Живојин Мишић, иначе рођен на Сувобору, замени рањеног Петра Бојовића на челу Прве армије. Чим је примио команду, Мишић је изашао пред своје војнике и рекао:
„Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, од најгорег војника на свету? Бежити ви, који као зечеви газите ваше жене и децу... Ви носите оружје и измичете испред баба и чељади своје (...) Од кога бежите? Где је тај од кога вас хвата помамни страх?“
У тренуцима клонулости српске војске, генерал Мишић и регент су често обилазили војнике и подсећали их на зверства које је починио непријатељ, на њихову дужност да сваку стопу земље упорно бране. Карактеристично је да je, у овим тренуцима опште клонулости, стари Краљ Петар Први Карађорђевић желео да охрабри војнике и покаже да је један од њих саможртвујући се. Почетком децембра краљ се појавио на положајима Друге армије, разговарао са војницима и желео да уђе у ров. Та слика, када изнемогли краљ, држи пушку и презире сваку опасност, пркоси смрти, свакако je имала морално дејство на војнике. Краљ је после тога изјавио:
„Србима је потребно да когод брине о њима, а онда су спремни на чуда од храбрости.“
Прва фаза Колубарске битке започиње 16. новембра 1914. године. Српска војска се дефанзивно повукла на десну обалу Колубаре и Љига. Крајем новембра покушава да изведе напад, али безуспешно и Врховна команда доноси одлуку о поновном повлачењу. Истог дана пробијен је средишњи део фронта, код Прве армије, и аустро-угарске трупе избијају на сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца. Мишић предочава одлуку Врховној команди и остаје при њој, иако му је речено да ће његова одлука погоршати ионако лош положај српских трупа.
Извршено је груписање српске војске и она је попуњена новим људством. Читава српска војска сада се припремала за контраофанзиву. На ратиште су, као последњи атом снаге, упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Другог децембра Врховна команда доноси одлуку о нападу и већ 3. децембра започео је силовит удар већ заморених српских војника на делове непријатеља. У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је аустро-угарска војска приређивала свечану параду у Београду, почиње велика офанзива целокупне српске војске. Већ првог дана заробљен је знатан број непријатељских војника и наоружања и, због повољног развоја ситуације, Мишић наређује наставак операције. Аустро-угарске трупе у ноћи између 14. и 15. децембра прелазе преко Саве у Срем и српске трупе ослобађају Београд, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска којој је предвиђен потпун слом за кратко време реорганизује и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања данас се изучава на војним школама широм света.
Генерал Мишић је после ове битке унапређен у чин војводе, а Оскар Поћорек смењен је са места главнокомандујућег Балканске војске и на његово место је постављен немачки фелдмаршал Мекензен. Наводно, када су Поћореку рекли да треба да се убије јер је дозволио да једну моћну армију победи једна мала војска, Поћорек је рекао:
„Хоћу! Убићу се, али када неки други аустријски генерал порази српску војску.“
8.Стање у Краљевини Србији на крају ратне 1914.
Српског сељака читав свет је потцењивао, али он је победио на Церу, крварио на Дрини и направио чудо на Колубари. Тај сељак показао је свету шта значи љубав према домовини, тај сељак је херој 1914. После таквих блиставих победа, читав свет је одао поштовање Србима, њиховој храбрости и пожртвованости, сви су се дивили том српском војнику, сељаку, ратнику који никада не пада, који пркоси смрти. Министар спољних послова САД Роберт Лесинг је за Србију у Великом рату рекао:
„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА. Српска војска учинила је чуда од јунаштва, а српски народ је претрпео нечувене муке...“
Ипак, све је то остало само на речима. Помоћ савезника на крају те 1914. и даље је долазила веома споро, а Србија се све више суочавала са недостатком наоружања и других неопходних ствари за своју војску. Поред изузетних тешкоћа у којима се нашла Краљевина Србија дошло је и до епидемије пегавог тифуса. Опака болест захватила је током октобра ваљевски крај, а већ до децембра добила епидемијске облике и проширила се на остале пределе.
Несрећа и смрт која се надвила над Србијом није заобишла ни наше крајеве. Број погинулих у нашој општини током Великг рата никада није сабран, а они никада нису добили заслужено место у историји.
Познато је да је из Велике Дренове, Селишта, Стргара погинуло и умрло, на бојиштима и у логорима 390 ратника, а тај број није коначан.
Милутовац је током Великог рата изгубио преко 200 војника. Породице Вучетић, Илић, Јовановић, Јевтић, Марковић, Лукић, Симић, Хаџић , Додић и многе друге остале су без својих синова. На споменику у Милутовцу уписано је 19 погинулих из фамилије Додић. Најпознатији учесник Великог рата из Милутовца је генерал Душан Додић, истакао се када се пробио у позадину непријатељских положаја током 1914.године, преко 1000 аустријских војника је под налетом у паничном страху напустало положаје. У свом ратном дневнику забележио је :
„Људи су јако малаксани услед великих и сталних маршева. Ово је јединствена прилика у историји; да пешачка трупа у стопу прати коњицу у току петнесто дневних ужасних маршева.“
Приликом пробоја Солунског фронта први је ушао у Вршац и Темишвар. Он је први ушао у ослобођени Варварин на белом коњу 1918.године.
Ни села у околини Милутовца ниси била поштеђена ратних последица. У Божуревцу рат је донео смрт у породице Војиновић, Јанковић, Јездимировић, Трошић, Петровић,.. У Малој Сугубини то су породице Алабић, Антонијевић, Драшковић, Јевремовић,.. У Малој Дренови фамилије Благојевић, Вучић, Милуновић, Раичевић, Савковић остале су без својих мушких потомака, док су у Риљцу то породице Бранкович, Вулић, Јевтић, Јовановић, Јовичић, матић, Марковић, Ристић,..
Летопис ратничких подвига села Пољне памти своје јунаке који су из Великог рата испод Благотина донели три карађорђеве зведе и 12 медаља за храброст „Милош Обилић“, а Константин Панић, уз 12 рана на својим грудима је понео и орден „белог орла с мачевима“ и Фрнацукси крст легије части.
Радоје Рака Љутовац је са Метиног брда код Крагујевца, нишанећи корз цев пољског топа оборио први непријатељски авион над Србијом.
Ту су и они који су трагично изгубили своје животе, пре свега из породица Агатоновић, Антић, Арсић, Васић, Ђорић, Ерац, Ивановић, Максић, Милетић, Минић,...
Слика на крају те 1914. године свакако не изгледа као слика победника. Број жртава био је огроман, а због епидемије константно се повећавао. Градови су били пусти и урушени, а злочини које су аустроугарски војници остављали иза себе били су присутни на сваком кораку. Српског војника сада су поштовали и савезници и непријатељи, али он је ту своју славу морао скупо платити и вероватно не постоји народ коју је своју слободу скупље платио него што су то чинили Срби. Већ наредне године српски војник, уморан и слаб, поново ће водити борбу живота и смрти, али сада ће бити побеђен п принуђен да напусти своје огњиште. Те 1915. године почеће најтежа епопеја у српској историји.