На Видовдан, 28. јуна 1914. године, када је Србија, први пут после ослобођења Косова, прослављала Видовдан у Београду, Аустро-Угарска је вршила војне маневре у источној Босни, уз саму границу са Србијом и око града Сарајева.
Месец дана пред долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево, српски посланик Јовановић у два маха ишао је у Босну да упозори да ће Фердинандова посета јако иритирати Србе, српске омладинце посебно; сугерисао је да није пожељно доћи у Сарајево, а још мање изводити војне маневре на српски национални празник.
Организација „Млада Босна“ почела је да припрема атентат у чему су им помогли Милан Цигановић и војвода Танкосић, обезбедивши им оружје и одговарајућу обуку. Један од чланова организације, Владимир Гаћиновић, рекао је:
„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити умeтник и конспиратор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене.“
Чланови организације били су још и Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Цветко Поповић, Васa Чубриловић, Недељко Чабриновић, Иво Андрић, итд.
Данас се Сарајевски атентат сматра за повод рата, али га не треба схватати као догађај којим је рат започет јер је сам рат био планиран много пре 1914. године. Начелник аустро-угарског Генералштаба Хецендорф 24 пута је пре тога тражио да се објави рат Србији, и рекао следеће:
„Аустрија је имала да бира: да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву.“
Док је њихов министар спољних послова гроф Голуховски још 1901. године изјавио:
„Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до нечег озбиљнијег на Балкану и ако се Србија можда усуди да води другачију политику од оне коју ми хоћемо.“
Франц Фердинанд свечано је дочекан у Сарајеву. Колона аутомобила кретала се дуж Миљацке. На путу од неколико стотина метара било је распоређено 6 атентатора. Када је колона стигла до моста Ћумурија трећи атентатор по реду Недељко Чабриновић бацио је бомбу на престолонаследников аутомобил, али је она склизнула и притом лакше повредила двојицу официра. После тога, Фердинанд је продужио према згради општинског већа. Приликом повратка возач је кренуо погрешним путеми, док је окретао аутомобил код Латинског моста, из револвера је опалио четврти атентатор, Гаврило Принцип, и погодио Фердинанда и његову супругу Софију, иако је други метак био намењен Оскару Поћореку.
Чим се чуло за атентат у Сарајеву, министар унутрашњих дела Протић забранио је свако весеље и наступила је службена жалост. Пашић је у име владе изразио саучешће, али атентат није изазвао у Србији неко посебно узнемирење нити страховање да то убиство може проузроковати ратни сукоб. То се види и из понашања владиних људи и војске: Начелник Главног штаба војвода Путник отишао је на лечење у бању Глајхенберг, његов помоћник Живојин Мишић био је пензионисан, а његово место упражњено; Пашић се спремао да отпутује на неколико дана из Београда.
Од првог тренутка истраге јасно је изражена тежња да се докаже како је завера скована у Београду.
Гаврило Принцип је на суду рекао да се мисао о атентату родила у његовој глави, очигледно се свесно жртвујући и не откривајући главне покретаче. Као и Чабриновић и Грабеж, умро је у старој мемљивој тврђави у Терезину, у Чешкој, од глади и туберкулозе. Урезао је своје последње стихове на војничкој порцији:
„Ал' право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи!“
Само 25 дана после атентата Србији је упућен ултиматум који је нарушавао њену сувереност и имао за циљ да је потпуно понизи и баци на колена.
Месец дана пред долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево, српски посланик Јовановић у два маха ишао је у Босну да упозори да ће Фердинандова посета јако иритирати Србе, српске омладинце посебно; сугерисао је да није пожељно доћи у Сарајево, а још мање изводити војне маневре на српски национални празник.
Организација „Млада Босна“ почела је да припрема атентат у чему су им помогли Милан Цигановић и војвода Танкосић, обезбедивши им оружје и одговарајућу обуку. Један од чланова организације, Владимир Гаћиновић, рекао је:
„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити умeтник и конспиратор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене.“
Чланови организације били су још и Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Цветко Поповић, Васa Чубриловић, Недељко Чабриновић, Иво Андрић, итд.
Данас се Сарајевски атентат сматра за повод рата, али га не треба схватати као догађај којим је рат започет јер је сам рат био планиран много пре 1914. године. Начелник аустро-угарског Генералштаба Хецендорф 24 пута је пре тога тражио да се објави рат Србији, и рекао следеће:
„Аустрија је имала да бира: да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву.“
Док је њихов министар спољних послова гроф Голуховски још 1901. године изјавио:
„Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до нечег озбиљнијег на Балкану и ако се Србија можда усуди да води другачију политику од оне коју ми хоћемо.“
Франц Фердинанд свечано је дочекан у Сарајеву. Колона аутомобила кретала се дуж Миљацке. На путу од неколико стотина метара било је распоређено 6 атентатора. Када је колона стигла до моста Ћумурија трећи атентатор по реду Недељко Чабриновић бацио је бомбу на престолонаследников аутомобил, али је она склизнула и притом лакше повредила двојицу официра. После тога, Фердинанд је продужио према згради општинског већа. Приликом повратка возач је кренуо погрешним путеми, док је окретао аутомобил код Латинског моста, из револвера је опалио четврти атентатор, Гаврило Принцип, и погодио Фердинанда и његову супругу Софију, иако је други метак био намењен Оскару Поћореку.
Чим се чуло за атентат у Сарајеву, министар унутрашњих дела Протић забранио је свако весеље и наступила је службена жалост. Пашић је у име владе изразио саучешће, али атентат није изазвао у Србији неко посебно узнемирење нити страховање да то убиство може проузроковати ратни сукоб. То се види и из понашања владиних људи и војске: Начелник Главног штаба војвода Путник отишао је на лечење у бању Глајхенберг, његов помоћник Живојин Мишић био је пензионисан, а његово место упражњено; Пашић се спремао да отпутује на неколико дана из Београда.
Од првог тренутка истраге јасно је изражена тежња да се докаже како је завера скована у Београду.
Гаврило Принцип је на суду рекао да се мисао о атентату родила у његовој глави, очигледно се свесно жртвујући и не откривајући главне покретаче. Као и Чабриновић и Грабеж, умро је у старој мемљивој тврђави у Терезину, у Чешкој, од глади и туберкулозе. Урезао је своје последње стихове на војничкој порцији:
„Ал' право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи!“
Само 25 дана после атентата Србији је упућен ултиматум који је нарушавао њену сувереност и имао за циљ да је потпуно понизи и баци на колена.