Краљевска наредба војсци уочи Колубарске битке:
„Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!
Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!“
Пред аустро-угарском офанзивом повлачење је било неминовно због недостатка артиљеријске муниције. Непријатељ је у том погледу био знатно надмоћнији и још током октобра тражено је објашњење због чега савезници српске положаје слабо снабдевају артиљеријском муницијом.
Србији је понуђен сепаратни мир и, из страха да Краљевина Србија не потпише мир и изађе из рата, савезници су убрзали испоруку муниције и најпре је стигла муниција из Русије. Воз из Француске стигао је нешто касније, али се показало да та зрна не одговарају у потпуности калибру српских топова. Гранате су, због тога, демонтиране у Нишу, празне чауре скраћиване у Крагујевцу, а потом поново склапане у Нишу.
Заговорници српске контраофанзиве говорили су како се повлачење и порази једино могу излечити нападом и победом. После обиласка фронта Прве армије, врховни командант је одлучио да генерал Живојин Мишић, иначе рођен на Сувобору, замени рањеног Петра Бојовића на челу Прве армије. Чим је примио команду, Мишић је изашао пред своје војнике и рекао:
„Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, од најгорег војника на свету? Бежити ви, који као зечеви газите ваше жене и децу... Ви носите оружје и измичете испред баба и чељади своје (...) Од кога бежите? Где је тај од кога вас хвата помамни страх?“
У тренуцима клонулости српске војске, генерал Мишић и регент су често обилазили војнике и подсећали их на зверства које је починио непријатељ, на њихову дужност да сваку стопу земље упорно бране. Карактеристично је да je, у овим тренуцима опште клонулости, стари Краљ Петар Први Карађорђевић желео да охрабри војнике и покаже да је један од њих саможртвујући се. Почетком децембра краљ се појавио на положајима Друге армије, разговарао са војницима и желео да уђе у ров. Та слика, када изнемогли краљ, држи пушку и презире сваку опасност, пркоси смрти, свакако je имала морално дејство на војнике. Краљ је после тога изјавио:
„Србима је потребно да когод брине о њима, а онда су спремни на чуда од храбрости.“
Прва фаза Колубарске битке започиње 16. новембра 1914. године. Српска војска се дефанзивно повукла на десну обалу Колубаре и Љига. Крајем новембра покушава да изведе напад, али безуспешно и Врховна команда доноси одлуку о поновном повлачењу. Истог дана пробијен је средишњи део фронта, код Прве армије, и аустро-угарске трупе избијају на сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца. Мишић предочава одлуку Врховној команди и остаје при њој, иако му је речено да ће његова одлука погоршати ионако лош положај српских трупа.
Извршено је груписање српске војске и она је попуњена новим људством. Читава српска војска сада се припремала за контраофанзиву. На ратиште су, као последњи атом снаге, упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Другог децембра Врховна команда доноси одлуку о нападу и већ 3. децембра започео је силовит удар већ заморених српских војника на делове непријатеља. У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је аустро-угарска војска приређивала свечану параду у Београду, почиње велика офанзива целокупне српске војске. Већ првог дана заробљен је знатан број непријатељских војника и наоружања и, због повољног развоја ситуације, Мишић наређује наставак операције. Аустро-угарске трупе у ноћи између 14. и 15. децембра прелазе преко Саве у Срем и српске трупе ослобађају Београд, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска којој је предвиђен потпун слом за кратко време реорганизује и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања данас се изучава на војним школама широм света.
Генерал Мишић је после ове битке унапређен у чин војводе, а Оскар Поћорек смењен је са места главнокомандујућег Балканске војске и на његово место је постављен немачки фелдмаршал Мекензен. Наводно, када су Поћореку рекли да треба да се убије јер је дозволио да једну моћну армију победи једна мала војска, Поћорек је рекао:
„Хоћу! Убићу се, али када неки други аустријски генерал порази српску војску.“
„Србија пропада. Тако мисли Беч. Томе се нада Поћорек. Али, ево, што је најстрашније, и каплари, телеграфски унапређени у поднареднике, дошли да се боре и поврате морал ослабљеној војсци, и они не могу да се снађу.
Сви тако мисле. Само Мишић, с једва издејствованом дозволом Врховне команде, мисли и ради другачије.
Три дана је одмарао војску. Коморџије су најзад кувале пуне казане да се сваки војник наједе и насити. У часовима одмора војници су истребили ваши. Умили се као људи. Закрпили. Опрали кошуље. Обућу уредили. Што се каже – уљудили се и „оправили“. Три дана је било довољно да се роди песма.“
„Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!
Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!“
Пред аустро-угарском офанзивом повлачење је било неминовно због недостатка артиљеријске муниције. Непријатељ је у том погледу био знатно надмоћнији и још током октобра тражено је објашњење због чега савезници српске положаје слабо снабдевају артиљеријском муницијом.
Србији је понуђен сепаратни мир и, из страха да Краљевина Србија не потпише мир и изађе из рата, савезници су убрзали испоруку муниције и најпре је стигла муниција из Русије. Воз из Француске стигао је нешто касније, али се показало да та зрна не одговарају у потпуности калибру српских топова. Гранате су, због тога, демонтиране у Нишу, празне чауре скраћиване у Крагујевцу, а потом поново склапане у Нишу.
Заговорници српске контраофанзиве говорили су како се повлачење и порази једино могу излечити нападом и победом. После обиласка фронта Прве армије, врховни командант је одлучио да генерал Живојин Мишић, иначе рођен на Сувобору, замени рањеног Петра Бојовића на челу Прве армије. Чим је примио команду, Мишић је изашао пред своје војнике и рекао:
„Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, од најгорег војника на свету? Бежити ви, који као зечеви газите ваше жене и децу... Ви носите оружје и измичете испред баба и чељади своје (...) Од кога бежите? Где је тај од кога вас хвата помамни страх?“
У тренуцима клонулости српске војске, генерал Мишић и регент су често обилазили војнике и подсећали их на зверства које је починио непријатељ, на њихову дужност да сваку стопу земље упорно бране. Карактеристично је да je, у овим тренуцима опште клонулости, стари Краљ Петар Први Карађорђевић желео да охрабри војнике и покаже да је један од њих саможртвујући се. Почетком децембра краљ се појавио на положајима Друге армије, разговарао са војницима и желео да уђе у ров. Та слика, када изнемогли краљ, држи пушку и презире сваку опасност, пркоси смрти, свакако je имала морално дејство на војнике. Краљ је после тога изјавио:
„Србима је потребно да когод брине о њима, а онда су спремни на чуда од храбрости.“
Прва фаза Колубарске битке започиње 16. новембра 1914. године. Српска војска се дефанзивно повукла на десну обалу Колубаре и Љига. Крајем новембра покушава да изведе напад, али безуспешно и Врховна команда доноси одлуку о поновном повлачењу. Истог дана пробијен је средишњи део фронта, код Прве армије, и аустро-угарске трупе избијају на сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца. Мишић предочава одлуку Врховној команди и остаје при њој, иако му је речено да ће његова одлука погоршати ионако лош положај српских трупа.
Извршено је груписање српске војске и она је попуњена новим људством. Читава српска војска сада се припремала за контраофанзиву. На ратиште су, као последњи атом снаге, упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Другог децембра Врховна команда доноси одлуку о нападу и већ 3. децембра започео је силовит удар већ заморених српских војника на делове непријатеља. У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је аустро-угарска војска приређивала свечану параду у Београду, почиње велика офанзива целокупне српске војске. Већ првог дана заробљен је знатан број непријатељских војника и наоружања и, због повољног развоја ситуације, Мишић наређује наставак операције. Аустро-угарске трупе у ноћи између 14. и 15. децембра прелазе преко Саве у Срем и српске трупе ослобађају Београд, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска којој је предвиђен потпун слом за кратко време реорганизује и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања данас се изучава на војним школама широм света.
Генерал Мишић је после ове битке унапређен у чин војводе, а Оскар Поћорек смењен је са места главнокомандујућег Балканске војске и на његово место је постављен немачки фелдмаршал Мекензен. Наводно, када су Поћореку рекли да треба да се убије јер је дозволио да једну моћну армију победи једна мала војска, Поћорек је рекао:
„Хоћу! Убићу се, али када неки други аустријски генерал порази српску војску.“
„Србија пропада. Тако мисли Беч. Томе се нада Поћорек. Али, ево, што је најстрашније, и каплари, телеграфски унапређени у поднареднике, дошли да се боре и поврате морал ослабљеној војсци, и они не могу да се снађу.
Сви тако мисле. Само Мишић, с једва издејствованом дозволом Врховне команде, мисли и ради другачије.
Три дана је одмарао војску. Коморџије су најзад кувале пуне казане да се сваки војник наједе и насити. У часовима одмора војници су истребили ваши. Умили се као људи. Закрпили. Опрали кошуље. Обућу уредили. Што се каже – уљудили се и „оправили“. Три дана је било довољно да се роди песма.“