Одломци из живота „највећег“ светског освајача Александра Македонског
СИН БОГА АМОНА
„Ништа није неизводљиво за онога ко покуша“ – речи су које се приписују Александру Македонском, најстаријем сину македонског краља Филипа II и његове четврте жене Олимпије ( Олимпијаде ) принцезе Епира брдовитог, западног дела Грчке. Рођен је 356. пре Христа, у престоном граду Пели у приобалном делу горштачке области, Македоније. Његово краљевство (неки га називају царством) простираће се од западне Грчке до северозападне Индије, што је у ондашњем, просторном познавању, био скоро „целокупан свет“.
Родослов
Александров долазак на свет помало је „митски“ испреплетан легендама и причама које ће бити добрим делом утакнуте у његову непобедиву освајачку личност. Део таквих приказа потписивала је и сама краљица Олимпија, у непрестаној борби са несталним, бахатим и промискуитетним карактером свог мужа Филипа II коме би знала да пребаци да је њихов син рођен из њене „везе са богом Амоном“, док Александар „никада није одбацио овај јуначки и божански родослов“ – записује познати амерички историчар Вил Дјурант у делу „Великани историје“. Александар ће касније, у зрелим владалачким годинама, често одлазити у један храм посвећен богу Амону, у оази званој Сива, у либијској пустињи. Један свештеник поздравиће га као „сина Зевсовог“. Негујући своју божанску предодређеност Александар је тврдио да по очевој линији потиче од митског титана Херакла (Херкула), а по мајчиној од највиђенијег хеленског јунака Ахила. Остало је, међу савременицима забележено да је приликом преласка из Европе у Азију преко Хелеспонта, на почетку освајачких похода на Исток, двадесетогодишњи краљ и војсковођа прво посетио Троју – Илион како би одао почаст свом „далеком претку“, а себи потврдио улогу коју су му наменили богови.
|
Међутим, тај јуначки родослов он ће оправдати већ са 18 година умешношћу на бојном пољу, у бици код Хоронеје 338. године пре Христа, када је повео македонску коњицу у силовит јуриш против Свете чете састављене од елитних тебанских пешадинаца, задобивши победу за свог оца, а себи обезбедивши наследство круне. Али није само пророчанство двадесетогодишњем Александру обезбедило престо, већ и интриге осветољубиве и енергичне македонске краљице Олимпије и њој оданих дворјана, у познатом атентату на Филипа II, када га је убио телохранитељ Паусанија. Има индиција, да је и сам Александар узео одређеног учешћа у оцеубиству.
|
Пут освајања
Наследивши очеву амбицију и у то време најбоље опремљену старовековну војску састављену од убојних редова коњице тзв. „Пријатеља“ - сабораца из детињства – и пешадије која је непријатељу задавала смртоносне ударцесарисима – копљима дугачким и до 6 метара (ова копља била су поред убојности тако тешка да ратник није могао да их носи у једној руци), млади краљ креће у испуњавање сна о томе да постане господар света. Занимљиво би било да је ова војска од око 32.000 бораца бројала и око 7.000 Трибала, Илира, Трачана са Балканског полуострва, насељених, између осталог и на територији данашње Србије. Александар је добро упамтио, у једној прилици, очеве речи : „Сине мој, Македонија је за тебе премалена – потражи веће царство, достојније тебе“. И пронашао га је, присвојивши, Персијско. Ово блиставо и велико царство, чији је оснивач Кир Велики, себе називао „краљем четири стране света“ неће издржати на реци Граник (334. године пре Христа), код малоазијског града Иса (333. пре Христа) где је поклекао и војнички и морално велики војсковођа и државник, персијски цар Дарије III, оставивши, победоносном Александру огроман ратни плен, али и своју жену и кћерке да чекају милост победника. Она им је услишена Александровим наређењем да се војска према њима мора односити сходно њиховом пореклу и негованом достојанству. Видевши их уплакане, мислећи да је Дарије погинуо, наводно им је рекао: „Нити је Дарије погинуо, нити треба да се плашите Александра“.
У предаху рата против Персијанаца, преко Леванта (Дамаск, Тир, Сидон, Јерусалим) и Синајске пустиње, непобедиви војсковођа осваја Египат, до тада персијско државно богатство, а своје богатство смешта у новоосновани град, на обали Средоземља – Александрију.
Дарије III неће издржати ни следећи налет македонске фаланге, код Гаугамеле 331. године пре Христа, у срцу Месопотамије, колевке цивилизације, романтичарски зване „башта света“. Битка је окончала и Даријев живот. Побегавши с бојног поља, у Бактрију, једну од својих сатрапија (покрајина) постаће жртва завере и атентата њеног управитеља.
Неутажива амбиција младог освајача наставиће се даље према истоку. Пада некадашња престоница Персијског царства, на обалама Персијског залива, древни Персеполис. Непобедива фаланга напредује кроз данашњи Иран, Авганистан и избија у долину Инда. Александрови војници се први пут срећу са слоновима у борбеном поретку, у бици против краља Пенџаба, Пора. Када га је поразио, заробио, а потом упитао како да према њему поступа Пор је одговорио : „Краљевски“, задививши Александра који га је оставио да управља некадашњим областима свог краљевства.
Персијски утицај
Два утицаја – хеленски и персијски – имаће пресудан значај за Александра – први је извршен у раној младости деловањем његовог васпитача и учитеља, чувеног грчког филозофа Аристотела, који успева, вајајући карактер младог престолонаследника, Илијадом, Одисејом, али и другим епохалним делима класичне грчке, да оплемени, филозофски и уметнички смири набујалу страст ратника и освајача, дату му рођењем и положајем у ипак варварској Македонији. Прича се да је Александар поред узглавља стално држао бодеж и примерак Илијаде, чије је одломке знао наизуст, као симбиозу два дела личности. „Он је имао силну жеђ и страст за учењем, која се повећавала како је време пролазило“ потврђује Плутарх, у делу (Паралелне биографије) једног од својих омиљених ликова.
|
Након сусрета са једним другим филозофом-пустињаком, Диогеном из Синопе који је од Александра једино захтевао „да му се уклони са сунца“, краљ освајач је још једном увидео снагу и моћ филозофије и ума, рекавши својим пријатељима и пратиоцима : „Да нисам Александар, био бих Диоген“.
Други утицај дошао је освајањем. „Међу Персијанцима Александар је схватио да су његови ратници покорили народ цивилизованији од њих самих“ – каже на једном месту амерички историчар Вил Дјурант. Зато је дошао на идеју да одобри брак између освојених и освајача – за жену је узео персијску принцезу Роксану, а својим војницима и официрима предложио да се ожене персијским невестама. Хиљаде њих га је послушало. Поменути историчар Плутарх записао је: „А што је узео за жену и заволео Роксану, младу лепотицу, коју је први пут видео у колу на некаквој гозби, и то је било сасвим у складу са његовом политиком. Персијанце је та женидба женом из њиховог народа испунила поверењем. Они су га заволели утолико више што се није усудио да пре брака живи са женом која га је једина освојила“.
Смрт и наслеђе
„Предвиђам велико надметање на мојим погребним играма“ – проницљиво и пророчки су изговорене речи Александра Великог. Док је био са војском у Екбатани, умро је његов вољени пријатељ Хефестион. Са овим младићем Александар је неговао посебно близак, пријатељски однос, као што други негују љубав. „Осећајући да се од њега отргнула једна половина, Александра су издали нерви у непреболној жалости . Одао се пићу из једне на другој гозби. Следећег дана поново је жестоко пио (и убио свог пријатеља Клита); изненада је наишла велика хладноћа и добио је грозницу која га је свалила у кревет. Боловао је 11 дана и умро 323. године пре Христа у 33. години“ (Вил Дјурант).
Када су га његове војсковође питале коме оставља царство, наводно је одговорио „Најјачем“. Схвативши буквално, отпочели су крваву и сурову борбу за наслеђе. У овим „погребним играма“ живот ће изгубити прави наследник престола, краљев и Роксанин син Александар IV, суровим убиством као „дозвољеним“ средством закулисних дворских интрига. Судбоносни значај, у догађајима после Александра имаће права реликвија његовог посмртног тела, за учеснике игара. Плутарх, у биографији, прича како су његови посмртни остаци данима лежали у ковчегу „а да се ни један једини знак труљења није могао приметити“. Ово моћно средство пожурио је да приграби Птоломеј, да га балзамује, а онда у богато украшеним кочијама превезе у Египат, у Александрију, где је почивало у застакљеном сандуку. „Гроб је сада довољан њему, коме за живота ни читав свет довољан не беше“ – речено је после Александрове смрти
Александар ће оставити дубок утисак и траг на многа поколења државника, војсковођа и генерала до данашњих дана. Подражавали су му Цезар, Карло Велики, цар Василије I Македонац, Наполеон, Хитлер али и Винстон Черчил. Британски аристократа, политичар и државник записао је у аутобиографији „Мој рани живот“ да је добро упамтио лекцију из историје хеленизма, када је у школи добио батине, јер није знао име Александровог коња Букефала. Доцније, Черчил не само да је писао историјска дела, већ је као државник стварао историју.