Поред бројних способних и храбрих младића и Великом рату су учествовале су и девојке,жене које су храбро стајале таме уз раме са својим друговима,саборцима.Заједничка им је била жеља да буду војници, да искусе тешкоће, другарство и да добију прилику да се докажу на бојном пољу.
Милунка Савић
Била је хероина Балканских ратова и Великог рата,наредник у Другом пуку војске "Кнез Михаило" и жена са највише одликовања у историји.Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Одликовања:
-Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917)
-Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић“
-Споменица на Први светски рат 1914—1918.
Албанска споменица
-Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа 3. реда, Енглеска
-Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија
-Орден Легије части 4. и 5. реда, Француска
-Ратни крст 1914—1918 са златном палмом, Француска
Рођена је 1890. године у селу Копривница код Јошаничке Бање.Имала је две млађе сестре и брата Милуна.Одлучила ке у октобру 1912. да се пријави у војску место брата Милуна Савића.У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.
У Првом светском рату се истакла као бомбаш.
Умрла је 1974. у Београду.
Победе српске војске 1914. године на Церу, Дрини и Колубари, снажно су одјекнуле међу савезничким земљама, али Србија је новим наметнутим ратом, после балканских, била крајње осиромашена, уз велики број рањених и оболелих од пегавог тифуса. Зато су широм света организоване бројне акције за помоћ њеним грађанима.
Флора Сандс
„Кад чврсто одлучите да кренете стазама којима никада пре нисте ишли, увек ћете – без изузетка, на њима проналазити одговоре на питања која сте себи раније стално постављали“-можда је управо то објашњење зашто је најмлађа ћерка лондонског свештеника одличила да са још 36 Енглескиња и Американки 1914. пође у помоћ изнемоглом народу, у далеку Србију и доживи неостварену љубав са једним од најхрабријих официра, Јанаћком Јовићем.
Флора Сендс је рођена у малом месту Недер Поплтон у Јоркширу 1876. године. Породица јој се касније преселила у Мерлсфорд у Сафолку. У младости је Флора учила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил. По завршетку школовања запослила се као секретарица, а уочи Првог светског рата завршила курс за болничарке.По избијању рата пријавила се у добровољну болницу "Свети Јован".
Очекивала је да ће бити само медицинска сестра, али током прва три месеца у Крагујевцу док је јахала, један војник ју је упитао зашто губи време као медицинска сестра кад би могла да буде војник,што је уствари био њен сан.У Енглеској је прикупљала новац за рањене Србе.Отишла је у Ваљево да лечи народ од пегавог туфуса и разболела се,али је због јаке воље за животом преживела и вратила се у домовину где је наставила да сакупља помоћ.
Од војника је добила име "наша Енглескиња".Када се одвојила од јединица Црвеног крста и прикључила се амбуланти Другог пешадијског „гвозденог“ пука Моравске дивизије Прве српске армије. Ту је упознала пуковника Димитрија Милића, који јој је саветовао да, пређе преко границе – у Грчку, јер ће пук морати у повлачење, преко Албаније, што подразумева да се амбуланта остави, а рањени и болесни отпусте.Она је одбила и остала уз војнике.1916. на Божић је добила чин каплара.Успела је да од савезника обезбеди 3500 униформа за војску у дроњцима.У знак захвалности, од Другог пука добила је захвалницу са поруком да су српски војници поносни што у својој средини види племениту кћер Енглеске.На бојишту је упознала и нашу хероину Милунку Савић.Дивиле су се једна другој.На Солунском фронту Флора је постала командир одељења. Нарочито се истакла у борбама на Горничеву, Кајмакчалану, Црној реци и код Битоља, од августа до новембра 1916. године. Ту је два пута рањавана у борбама прса у прса. Други пут је изнета из борбе са 24 ране на телу, због чега је имала низ операција, а ситнији делови гелера који су се померали никада нису извађени из њеног тела. После опоравка Флора се вратила у своју јединицу и учествовала у борбама за пробој Солунског фронта и ослобођење Србије, од септембра до новембра 1918. године. Крај рата дочекала је у чину пешадијског наредника српске војске. Одликована је већим бројем одликовања, између осталог и Карађорђевом звездом с мачевима
Евелин Хаверфилд
Као болничарка,Евелин се зближила са нашим војницима,слушала приче о Србији и учила језик.Због својих способности убрзо је постала управник пољске болнице у Крушевцу.Потпуно се саживела са средином и народом,чак је и прерушена у сељанку продавала свој накит да би рањеницима купила најнеопходније намирнице.1915. заробили су је Немци,а већ следеће године се са докторком Инглис враћа у Лондон.После тога одлазе у Русију и прикључују нашим борцима у Добруџи,али је то прекинула бољшевичка банда и биле су приморане да се врате у Енглеску где Инглис умире а Евелин се упознаје са Флором са којом у близини Кајмакчалана отвара покретну кантину и помаже српским ратницима који учествују у пробоју Солунског фронта.
1919. по наређењу Енглеске долази у Ужице где ради на оснивању домова за ратну сирочад.Нешто касније у Бајној Башти оснива "Дом за децу палих ратника у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. У кући Милана Вимића.Ту је на стотину деце поред смештаја имало часове васпитања и образовања.Отворила је и школу за медицинске сестре.Док је боравила на Дрини често је ишла на пецање и јахала