...Славна победа која ће окончати ову борбу,ублажиће велику крваву жртву коју ова генерација Срба подноси, објава српске владе од 7. децембра 1914, Ниш
Прошао је већ читав век од почетка овог крвавог пира у који је српска држава увучена без икаквог разлога, без адекватних доказа о њеном учешћу у Сарајевском атентату. Мада то није српечило Беч да покрене антисрпску кампању којој се придружују Немци и становништво католичке и муслиманске вероисповести на територији Србије. Иако су они дан након што је ''неки Гавро из Грахова убио Вердинанда'' почели са покољем Срба у источној Босни и Мачви, 23. јула 1914. аустоугарски посланик Гизел је донео ултиматум Србији који је морала испунити да би избегла рат. Ултиматум је намерно садржао 10 захтева који Србија никако није могла да прихвати. Али покушавајући да избегне рат Никола Пашић је 25. јула однео одговор у коме није била прихваћена само једна тачка: слободно вршљање аустроугарских истражитеља по територији суверене државе (што су већ донекле били и започели без одобрења). То је Аустоугарима био довољан разлог да започну рат. Наравно, 26. је већ проглашена мобилизација, али као што је и Пашић рекао: ,,Наша ствар је праведна,Бог ће нам помоћи!'' као што је и било јер су Срби однели низ победа у најважнијим биткама, нажалост те победе су крваво плаћене.
Нарочито се у биткама на територији Србије истакао се гувернер у Босни, генерал Оскар Поћорек који је цару Фрањи обећао победу над Србима за 84. рођендан. Да је био иоле вешт на делу као на речима не бисмо могли ни сањати о победи у Великом рату. Офанзиву је водио у два правца преко Саве и преко Дрине.Поћорек је на Дрини имао 250 000 добро наоружаних војника,а Срби на почетку рата укупно 400 000,распоређених у три армије,којима се придружило 45 000 Црногораца. Наша предност је била то што смо познавали добро терен и поседовали изузетне војсковође попут Радомира Путника(Дрина), Степе Степановића(Цер), Петра Бојовића(Сава) и Живојина Мишића (Колубара) у тој првој години рата.
Ипак су успели да заузму Београд, али црно-жута застава се вијорила читавих 13 дана.Због бројних пораза и великих губитака(273 000 војника) Поћорека је заменио надвојвода Еуген Аустијски.
И цена српске победе је била висока, изгубљено је 170 000 искусних војника и сви војно способни мушкарци, чак и одређени број жена, су ступили у војску. Велики број људи је умирао и од глади и тифуса чија је даља епидемија спречена доласком око две хиљаде савезничких лекара.
Срби су у очима светске јавности после ове жестоке борбе 1914. постали јунаци. И у савезничким земљама је сакупљана помоћ за нас, јер су нас поштовали као домишљате и храбре борце одане својој земљи.
Рат је наравно настављен и победа је извојевана (ако се може тако рећи обзиром на огромне губитке), покољ и хушкање од стране браће католика против нас заборављени,као и ратни инвалиди,народни хероји и све остало,као да тог рата за нас никада није ни било.
Једино смо се ослободили Аустро-Угарске која је пала неколико месеци после смрти младог револуционара Гаврила Принципа коме је то била највећа жеља, и за толико смо му бар били дужни.
И као што је он написао у терезинском казамату
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи
Он ће заувек живети кроз нашу историју као ''један из масе'',најхрабрији.
Прошао је већ читав век од почетка овог крвавог пира у који је српска држава увучена без икаквог разлога, без адекватних доказа о њеном учешћу у Сарајевском атентату. Мада то није српечило Беч да покрене антисрпску кампању којој се придружују Немци и становништво католичке и муслиманске вероисповести на територији Србије. Иако су они дан након што је ''неки Гавро из Грахова убио Вердинанда'' почели са покољем Срба у источној Босни и Мачви, 23. јула 1914. аустоугарски посланик Гизел је донео ултиматум Србији који је морала испунити да би избегла рат. Ултиматум је намерно садржао 10 захтева који Србија никако није могла да прихвати. Али покушавајући да избегне рат Никола Пашић је 25. јула однео одговор у коме није била прихваћена само једна тачка: слободно вршљање аустроугарских истражитеља по територији суверене државе (што су већ донекле били и започели без одобрења). То је Аустоугарима био довољан разлог да започну рат. Наравно, 26. је већ проглашена мобилизација, али као што је и Пашић рекао: ,,Наша ствар је праведна,Бог ће нам помоћи!'' као што је и било јер су Срби однели низ победа у најважнијим биткама, нажалост те победе су крваво плаћене.
Нарочито се у биткама на територији Србије истакао се гувернер у Босни, генерал Оскар Поћорек који је цару Фрањи обећао победу над Србима за 84. рођендан. Да је био иоле вешт на делу као на речима не бисмо могли ни сањати о победи у Великом рату. Офанзиву је водио у два правца преко Саве и преко Дрине.Поћорек је на Дрини имао 250 000 добро наоружаних војника,а Срби на почетку рата укупно 400 000,распоређених у три армије,којима се придружило 45 000 Црногораца. Наша предност је била то што смо познавали добро терен и поседовали изузетне војсковође попут Радомира Путника(Дрина), Степе Степановића(Цер), Петра Бојовића(Сава) и Живојина Мишића (Колубара) у тој првој години рата.
Ипак су успели да заузму Београд, али црно-жута застава се вијорила читавих 13 дана.Због бројних пораза и великих губитака(273 000 војника) Поћорека је заменио надвојвода Еуген Аустијски.
И цена српске победе је била висока, изгубљено је 170 000 искусних војника и сви војно способни мушкарци, чак и одређени број жена, су ступили у војску. Велики број људи је умирао и од глади и тифуса чија је даља епидемија спречена доласком око две хиљаде савезничких лекара.
Срби су у очима светске јавности после ове жестоке борбе 1914. постали јунаци. И у савезничким земљама је сакупљана помоћ за нас, јер су нас поштовали као домишљате и храбре борце одане својој земљи.
Рат је наравно настављен и победа је извојевана (ако се може тако рећи обзиром на огромне губитке), покољ и хушкање од стране браће католика против нас заборављени,као и ратни инвалиди,народни хероји и све остало,као да тог рата за нас никада није ни било.
Једино смо се ослободили Аустро-Угарске која је пала неколико месеци после смрти младог револуционара Гаврила Принципа коме је то била највећа жеља, и за толико смо му бар били дужни.
И као што је он написао у терезинском казамату
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи
Он ће заувек живети кроз нашу историју као ''један из масе'',најхрабрији.